Заборављене жртве

Ел. пошта Штампа ПДФ

Пише: Милослав Самарџић

Милослав СамарџићКао што је познато, 21. октобра 1941. године Немци су у Крагујевцу стрељали директора Учитељске школе, Милоја Павловића, једно цело одељење ђака Гимназије (треће одељење петог разреда) и укупно око 200 деце школског узраста.


Овим жртвама сваке године одаје се дужно поштовање и надајмо се да ће тако остати заувек.

С обзиром да је прошле године основана државна комисија за испитивање злочина комуниста, надамо се да ће и ове, заборављене жртве, наћи своје место у историји, као и да ће и њима бити одато дужно поштовање.

Зато овом приликом доносимо списак професора и ђака које су током и после рата у Крагујевцу и околним местима ликвидирали комунисти.

Колико се за сада зна, комунисти су у Крагујевцу убили директора Гимназије, још пет професора и једног доктора теологије. То су:

1. Лазар Ћурчић, професор, директор Гимназије.

2. Светислав Максимовић, књижевник, професор историје у Гимназији и Учитељској школи, родом из села Лужнице. Ухапшен 19. а убијен 22. маја у старом затвору у Крагујевцу, који се налазио иза зграде суда, под оптужбом да је био идеолошки вођа ''Белих орлова'', српске антикомунистичке омладине.

3. Живота Тодоровић, професор, родом из села Сабанта.

4. Кира Сперански, раније професорка, ћерка избеглог руског официра. Стрељана је крајем 1944. зато што је током рата била преводилац у немачкој команди и наводно љубавница немачких официра.

5. Антон Павлич из Крагујевца, Словенац, професор немачког у Гимназији.

6. Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије.

За сада су позната имена следећих 13 убијених ђака и матураната:

 

Жива Ковановић, лево, непосредно пред улазак у ‘’судницу’’
Жива Ковановић, лево, непосредно пред улазак у ‘’судницу’’
1. Живан Жива Ковановић из Баточине, 15-тогодишњи ученик Крагујевачке гимназије. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', на пријаву неколицине ђака скојеваца, Живу су непосредно пошто је почела школска година ујесен 1944. ухапсили и јавно му судили у Хотелу ''Дубровник'', тако што је маса скојеваца скандирала ''На смрт!'' Формална оптужба гласила је да је Немцима давао податке о напредовању Црвене армије. Миодраг и Жива су били у истом разреду.

Према ''Гласу јавности'' од 25. октобра 1999, Жива је стрељан ''само због чињенице што је његова породица била богата''.

Према изјави Богољуба Динића из Крагујевца, аутору, Живиног брата од тетке (Живина мајка Дивна и Богољубов отац Светозар били су сестра и брат), Живин отац Живота био је чувени агроном, радио је и на краљевом имању на Опленцу. Преминуо је пре рата. Богољуб Динић је био на ''суђењу'' Живи у ''Дубровнику'', где је он отишао са слободе. Има Живину фотографију непосредно пре одласка на ''суд'', снимљену испред Крста. Дечак је блед и уплашен. Убили су га одмах те ноћи, а ускоро је један комуниста носио његов скупоцени сат и чизме. Не знајући за то, мајка Дивна је отишла у Београд да моли за помиловање. Добила је помиловање већ сутрадан, лично од Моше Пијадеа. Када се вратила у крагујевачку Озну, рекли су јој да је касно. Ухапсили су и њу и ћерку Радмилу и одвели их у логор на Метином брду. Динићи су им носили храну. Радмила је после побегла у Италију, па у Јужну Америку, где је и преминула. Пошто су јој одузели сву имовину, Дивна се преселила код ћерке Бисерке и зета у Београд. Преминула је седамдесетих година, сахрањена је у Баточини.

У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачуван је допис Окружног народног одбора ''Војном суду Крагујевац'' од 16. августа 1946, који гласи: ''С молбом да нам доставите пресуду тог суда по осуди Ковановића Жарка, Дивне и Радмиле из Баточине, која нам је потребна ради уласка у предмет по конфискацији њихове имовине''. Жива се не помиње, јер је био малолетан. Општински суд у Баточини рехабилитовао је Живу 2008. године и покренут је процес повратка имовине.

Жарко је Живин старији брат. Њега су 1944. ухапсили љотићевци и затворили у Крагујевцу. Богољубов отац, Светозар Динић, издејствовао је да га пусте, али уз услов да привремено остане са њима. Недуго потом уследило је повлачење љотићеваца у Словенију и они су силом повели Жарка. Комунисти су га убили вероватно у Кочевју. Жарково име објављено је у поменику љотићевске ''Споменице'' Б. Карапанџића.

2. Јован Динић ''Гроф'', рођен 1926. у Крагујевцу. У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачувана је пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, која је одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Јован је ''за време рата био у четничком омладинском штабу и био обавештајац крагујевачке полиције''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем'', истовремено са још четворицом.

Према изјави Јовановог брата Богољуба, аутору, Јован је био ђак трговачке школе, а не трговачки помоћник, како пише у пресуди. Пошто су га 1944. претукли недићевци (15 батина), приступио је четницима 1. крагујевачке бригаде, под командом поручника Жике Павловића, тада са штабом у Драчи. Разносио је позиве за мобилизацију. Није био наоружан и није имао униформу. Ујесен 1944. предао се партизанима, код Фоче. Држали су га у затвору у Ужицу, али је на очеву молбу, преко рођака у Ужицу, пребачен у затвор Озне у Крагујевцу, у Војнотехничком заводу, 50 метара од капије која се налази лево од управне зграде. Носили су му храну, видели су да га спроводе босог по снегу до суседне зграде. Јануара 1945, једног јутра, Богољуб је затекао оца Светозара како јеца и чупа косу. ''Јова нам је стрељан'', рекао му је. Богољуб је отрчао до капије Завода и рекао мајци Марији (девојачко Марилуиз Лефорт, била је Францускиња). О стрељању су сазнали са плаката на паноу у Малом парку, код улаза у парк од центра. Било је петнаестак имена стрељаних те ноћи, за све је писало да су ратни злочинци. Сви су стрељани уз зид Завода, лево од Громовића улаза, ту су закопани, и ту се и данас налазе њихови посмртни остаци. Светозар и Марија имали су пет синова, били су богата и угледна фамилија. Одузет им је велики кројачки салон у главној улици, тачно наспрам суда. Захтев за покретање рехабилитације Јована Динића суд није усвојио, с образложењем да нема документације о осуди (суд је вероватно тражио само у судским фондовима; поменута пресуда и одобрење пресуде, који се у препису налазе у Фонду Окружног народног одбора, о Јовану говоре укупно у пет редова).

Према сведочењу Јовановог брата Ратка, објављеном у ''Гласу јавности'' 25. октобра 1999, отац Светозар касније је препознао скупи Јованов капут на неком човеку. ''Када га је упитао одакле му капут, човек је одговорио да га је купио од извесног Белића који је радио у Озни'', изјавио је Ратко Динић.

3. Живорад Жика Лекић из села Ресник, седамнаестогодишњи ученик. О Жикином убиству сведочио је његов рођени брат Радоња у ''Гласу јавности'' од 28. октобра 1999. године: ''Убили су га у селу Кормане. Подигли га и везали за једно дрво. И затим изрешетали. Као да се обучавају гађању''. Радоња, његов старији брат Петар и њихова мајка осуђени су на вишегодишње казне, а млин им је одузет.  Радоња је такође посведочио да су десетак дана пре Жикине погибије, комунисти у шљивару поред његове куће убили и једног шеснаестогодишњег дечака из села Кијево, јединца, чијег се имена не сећа.

4. Бане Николић из Крагујевца, ученик, малолетник; стрељан зато што је пре рата преотео девојку комунисти Моми Станојловићу.

 

Радмила Шпиљевић
Радмила Шпиљевић
5. Радмила Д. Шпиљевић из Лужница. Одлуком Среског народног суда за срез Крагујевачки, И.11/46, од 11. фебруара 1946, утврђено је да Радмила нема своје покретне и непокретне имовине. У образложењу поред осталог пише: ''Народни одбор среза Крагујевачког актом својим бр. 739 известио је овај суд да се Радмила Шпиљевић сходно чл. 28 закона о конфискацији сматра ратним злочинцем и да њена имовина подлеже конфискацији. Судски изасланик утврдио је да ''ратни злочинац Радмила Шпиљевић нема своје личне покретне и непокретне имовине, која би се могла конфисковати, пошто има живог оца, а не постоји задруга између ње и њеног оца нити има приновка у имању''. Радмила је једна од најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу. Док је отворени камион пролазио центром града, возећи у смрт ''народне непријатеље'', она је извикивала пароле против комуниста. Била је матуранткиња Учитељске школе, повереник Женске равногорске омладине санитета за Лужнице. Убијена је ујесен 1944, у Капислани.

6. Гора Добривојевић из Лужница, матуранткиња Учитељске школе; убијена заједно са Радмилом Шпиљевић.

7. Милан Васовић из села Бечевица, матурант Крагујевачке гимназије. Певао је песму ''Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше''. Комунисти су чули песму, свирепо га мучили и убили. Извадили су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама. Миланов брат од тетке, Радисав Лазаревић из Радмиловаца, тада је био у партизанима. Ово је његово сведочење:

''Док сам ноћу чувао стражу по улицама у Крагујевцу, неколико вечери је Милан са групом гимназијалаца долазио на мој стражарски реон. Рекао би ми да ће они мало даље од мене да вичу неке пароле, али да ја не идем за њима и да не казујем никоме где су и ко су они. И стварно, они би одлазили неку улицу даље и чуло би се како вичу: Доле комунисти, Живео Краљ! Било је то језиво чути тих ноћи у Крагујевцу. Људи су убијани због тога. После чујем да су и Милана у селу ухватили теренци и убили га у планини''.

8. Сретен Стојановић из Гунцата. Народни срески одбор за срез Гружански тражио је 29. августа 1945. од Народног среског суда за срез Гружански ''да се у смислу члана 28 Закона о конфискацији конфискује имовина стрељаном за време рата Сретену Стојановићу из Гунцата''. Одговорено је да Сретен није имао имовине. Према изјави Милутина Вуловића из Гунцата, датој аутору, Сретен је био ђак, припадао је четничком покрету, а стрељан је после доласка комуниста, у Крагујевцу. Изгледа да су фразу ''стрељан за време рата'' користили за ликвидиране до 9. маја 1945. године.

9. Александар Савић и Милан Љубичић, осамнаестогодишњаци из Крагујевца, матуранти осмог разреда гимназије. Убијени непосредно по доласку комуниста. Савић је био хром и ''потпуно безазлен''. Љубичића, који је живео у Улици Јанка Веселиновића, ухапсили су под лажном оптужбом да је у ђачку свеску цртао кукасте крстове. Школски друг, Душан Илић, те вечери позајмио му је свој џемпер. Одвели су га и исте ноћи убили, у том џемперу. Потом је Миланов отац дошао код Душана да му плати џемпер, што је он одбио. Пријављивали су их лоши ђаци, углавном тада из шестог разреда, који су касније постали директори, дипломате, функционери, и сл. (Према изјави др Душана Илића из Крагујевца, аутору)

10. Михаило Ћировић, матурант из Баљковца. Био је четник Гружанског четничког одреда. Партизанска група Миљка Тошића убила га је 28. септембра 1941, на друму између Опланића и Топонице (грађански рат почео је 31. октобра).

11. Стамена Јовановић, седамнаестогодишња ученица из Топонице. Комунисти одводе Стамену и њеног оца Антонија у истражни затвор у Крагујевцу.

...

Остатак текста у Слободи