Sloboda Online

Пише: Драгомир Анђелковић

Приказ књиге: Радован Калабић,  Грофовска времена, Београд, 2009.

Иако смо склони да ствари посматрамо црно-бело, и да контраст нашем, у патриотском и моралном погледу мрачном добу тражимо у прошлости, треба да будемо свесни тога да наши преци нису били свеци.

Исти они људи који су се јуначким делима прославили током устаничких бојева 1804–15. године, који су били ради да се жртвују за свој народ док су постављани темељи савремене Србије, упоредо, а поготово пошто је каква-таква аутономија извојевана, јагмили су се за имовину и власт. И били су спремни да много тога ружног учине ради личне користи. Ипак, у нечему су били – наравно, због другачијих околности, а не зато што су по природи били бољи –супериорни у односу на своје унуке, који су трасирали пут којим наше друштво данас иде. У доба док се Србија ослобађала турске власти, патриотизам наших поглавара био је беспоговоран! Вероватно, и стога што је био поткрепљен личним интересом. „Јер шта су они без Србије – нико и ништа; кнежеви и кнежићи турски“ – како рече наш недавно преминули књижевник Данко Поповић.

Међутим, од друге половине 19. века до данас околности и са њима скопчан систем вредности битно су се променили. Припадници наше политичке и генерално друштвене елите, ако су спремни да жртвују интересе свог народа ради сопственог ћара, и те како могу да буду неко и нешто без Србије и српства. За услуге учињене владама других држава и тамошњим компанијама могу да буду награђени, у духу времена, разноразним титулама и синекурама. Некадашња турска провинција изашла је на европску позорницу, и то је добро; то је оно зашта су се наши преци борили. Но, проблем је био, и до данашњег дана остао, како се то десило. Уместо да је неизбежан и за нас користан процес свеколике европеизације тако усмерен да буду створене што погодније основе за развој народа и државе, саможиви и неретко за друштвенопродуктивно делање неспособни, пречесто и без икакве државотворне визије, наши лидери су га невешто водили. Вероватно су били заокупљени идејом личне „европеизације“; и то не тако што би се, у духу џентлменском идеала, свестрано уздигли, већ како би што више стекли материјалног блага, односно у погледу спољног сјаја постали налик онима којима су се дивили.

Прилике се неизбежно мењају и стварају шансе за оне који умеју да им се прилагоде. Нажалост, наша тзв. елита, ма колико да су јој уста пуна прича о реформама и прогресу, углавном настоји да од промена лично профитира, па тек уколико за то остане простора, да нешто учини и за свој народ и државу. Услови и људи погодни да процес наше модернизације поприми обележја која и данас има, и да нам наш велики пријатељ др Родолф Арчибал Рајс већ након Првог светског рата са много разлога поручи „Срби чувајте се себе“, стекли су се током друге половине 19. века. Тим околностима и људима посвећена је изузетна књига Радована Калабића Грофовска времена. Њен главни јунак је Чедомиљ Мијатовић, један од водећих политичара тог доба и повереник краља Милана Обреновића. Кроз приповедање о њему, аутор је осветлио читав низ и данас актуелних недостатака нашег политичког живота и на сажет, промишљен и прецизан начин представио њихову генезу....

Британска присила

Из Лондона је лансирана „она накарадна предрасуда о Србима, као руским коњоводцима до топлих мора“, која је за нас кобна и данас. Не треба много говорити о томе да то није истинa. Ако не из другог разлога, услед свог великог ега и склоности ка инату, Срби су самосвојан народ и никада нису били нечији коњоводци. Међутим, прагматични Лондон није желео да рескира. Резоновао је да је сигурније превентивно деловати тако да се осигурају своји интереси, без обзира на то шта је истина и какве консеквенце од тога има неки мали балкански народ, него допустити да се ствари отргну. Уосталом, да будемо реални, у спољној политици то је и нормалнo. Ту нема милости. Енглезима није замерити што су се према нама понашали, и то даље чине, без много скрупула. Треба да замеримо оним нашим сународницима, пре свега јавним делатницима, који себе, из неких разлога, стављају у функцију туђих интереса, а против своје земље.

Тако је поступио Чедомиљ Мијатовић. Он је (а тада је живео у Лондону) активно учествовао у сатанизацији Србије која је покренута у британским медијима после убиства Александра Обреновић и Драге Машин. „Радећи у потпуности са званичним енглеским ставовима Мијатовић је из сенке вукао све конце и предводио најжешћу кампању против нових власти у Србији, истурајући у први план час ово, час оно лице као гласноговорника. Час Енглезе и Енглескиње, час Србе“. По свему судећи, под лажним именом, објавио је и један од најгорих пропагандних памфлета икада написаних против Србије и њене престонице, чији је наслов: „Београд, бели град смрти“.

Британија, која још није усвојила став да већа опасност за њену глобалну моћ прети од ојачале Немачке него од Русије, бесна због очекиваног отопљавања односа на релацији Београд – Петроград, после доласка на власт радикала, настојала је да што више облати Србију како у свом, тако и у светском јавном мнењу. И да тако сузи маневарски простор за деловање нових власти.

Калабић убедљиво објашњава и разлоге што је баш та сила предњачила у антисрпској хистерији, који се код нас често превиђају. У доба када је Русија јачала своје позиције на Пацифику и генерално Далеком истоку (Манџурија, Кореја, северно кинeско приморје), Британија је желела да јој створи проблеме на Балкану. Лакомислени краљ Александар Обреновић био је спреман да се окрене Лондону, и противно вољи Беча и Петрограда, уђе у сукоб са Турском, који је Енглеска, до тада склона Истамбулу, одједном почела да подстиче. Тиме је хтела да Русију увуче у сукоб на Балкану, и ослаби њене позиције према Јапану (који је опет гурала у рат против Русије). А ако диверзија и не би успела тј. ако се Русија не би окренула према европском југоистоку, па би Србија остала сама у сукобу са Турском и скупо платила цену непромишљене политике, за Лондон то и не би било од неког значаја. Срби су, као и сваки други мали народ, за њега само монета за поткусуривање у великој геополитичкој игри.

Страно злато, глобалне завере и српска нарав

Аустро-Угарска је извукла Србију из незгодне ситуације у коју је доспела због Милановог напада на Бугарску 1885. године. Беч је Србију подстакао да тај рат започне, и потом је помогао свом клијенту, краљу Милану, када је доживео неуспех. Но, после Берлинског конгреса није био спреман да толерише угрожавање Турске. Хабзбуршки двор је био свестан онога што је још 1815. године један саветник предочио кнезу Метерниху: „Крај турске монархије могла би аустријска монархија надживети само кратко време“. Стога, без обзира на сво јавно ламентирање над судбином Александра Обреновића, Беч и није превише жалио због промене власти у Београду тј. убиства краља који је, онда када је то одговарало Лондону, могао да изазове балкански рат који је Аустро-Угарска желела бар да одложи.

Аустријски интереси у Србији су се и пре почетка 20. века сукобили са западноевропским центрима економске и политичке моћи, који и у наше време, донекле измештени на нове позиције, имају важну улогу у глобалним кретањима. У питању је био, додуше посредни, сукоб са моћном пословном династијом Ротшилд, која је већ током 19. века стекла огроман утицај у В. Британији и Француској. Један предузимљиви француски инжењер, који је радио за Ротшилде, од њих се одвојио и уз помоћ аустријских владајућих кругова почео да гради пословну империју у Аустроугарској. Беч је сматрао да му се политички исплати да подржи искусног бившег сарадника Ротшилда, католика конзервативних убеђења, Пола Ежена Бонтуа, да створи компанију која би покривала стратешки транспортни сектор. Она је на територијама под директном или посредном контролом Хабзбурговаца требало да води највеће инвестиционе подухвате друге половине 19. века тј. да гради железнице и потом учествује у њиховом управљању. Наравно, Беч је имао велик утицај на пословање компаније, па је преко ње очекивао да додатно учврсти своје позиције на Балкану.

„Пошто су политика и економија блиско повезане, а често и у нераскидивом загрљају“ – Калај, аустроугарски високи званичник, још је у Бечу – „у разговорима о Тајној конвенцији, отворио и питање изградње железнице у Србији“. Српској страни није одмах директно речено да посао треба да добије Генерална унија (Бонтуова компанија), али јој је предочено да посао никако не сме да буде поверен руском капиталу. На основу Калабићеве књиге видимо да је тако и било, односно на који начин су духовни очеви многих наших данашњих политичара манипулисали са концесијама, из политичких разлога дисквалификовали најбоље понуде, односно заобилазећи мишљење стручних одбора, посао изградње железнице поверили штићенику Беча. Видимо и како су некада били поткупљивани политичари, па тако боље можемо да схватимо и како се то ради данас. На крају крајева, све оно што се дешавало у вези са изградњом железнице кроз Србију, на неки начин је представљало камен међаш у нашој новијој историји.

Ево шта је о томе рекао наш велики правник и историограф Слободан Јовановић, кога с много основа Радован Калабић често цитира: „Бонтуова концесија довела је први пут нашу земљу у везу с великим западноевропским капиталом. Тај капитал просуо је међу наше политичаре суме које су по нашим ондашњим појмовима биле огромне, али које за велике париске и бечке банке, заинтересоване у овој концесији, нису значиле тако много. Кварење наших политичких нарави почело је одмах под утицајем страног злата.“ Бонту је убрзо пропао, а други инострани инвеститори су се укључили у изградњу наше прве, и то са европског становишта магистралне, пруге. Није прошло много времена пре него што су дошле друге стране корпорације, али принципи на којима се значајни послови обављају са српским политичарима тада су дефинисани и, изгледа, до наших дана остали непромењени. Што се Мијатовића тиче, он је касније уложио доста труда како би покушао да оповргне да је био корумпиран (у прилог чега говори и сачуван списак поткупљених српских политичара, који је потекао из најближег Бонтуовог окружења). Међутим, тешко је поверовати да је, у време када се нашим политичарима делило злато, министар спољних послова и уједно финансија, познат као хедониста, уистину остао чист.

„Европејски“ српски зулумћари

До сада смо се бавили геополитичким и геоекономским темама, и на њиховом фону корупцијом и другим манама нашег политичког живота. Међутим, као што сам на почетку приказа истакао, Калабићева књига, по обиму не претерано велика, али у погледу значаја изузетна, бави се још многим важним проблемима. Њеним будућим читаоцима би поготово скренуо пажњу на то да у пуном обиму сагледају склоност наших тзв. Европејаца да док су им уста пуна либералних прича и демократских начела, поступају ауторитарно и противправно. И то често тако да толико далеко не би отишли ни наши великаши из претходне епохе; они који су се понашали као турске паше и бегови. Тек примера ради, како би довела СПЦ под своју контролу, односно обрачунала се са црквеним проруским вођством, „европејска“ влада, у којој је седео и Мијатовић, сменила је српског митрополита и све епископе! Српска црква је годину дана била обезглављена. „Држава је формирала тзв. Изборни сабор, без и једног епископа и са световњацима као већином (9:7), које је сама одредила. Тако је тек у марту 1883. држава изабрала новог митрополита, Србина из Угарске и професора богословије, Теодосија Мраовића“.

Наведено, као и штошта друго о чему пише Калабић, подсећа нас да либерално-демократска начела и прозападна оријентација – по страну сада то да ништа није вредно занемаривања националних интереса, јер ако држава треба да служи туђим центрима моћи, чему онда она? – нису никаква гарант да „просвећени“ политичари неће поступати деспотски и бахато, односно да ће се руководити правом и поштовати елементарни дигнитет грађана. Као ни да ће владајуће структуре, док наводно спроводе реформе по узору на западноевропске земље, учинити ишта добро икоме другом до себи и својим менторима. Одрицање од аутентичне националне политике, под изговором да је то у функцији бржег напретка и бољег живота грађана, по правилу је праћено разноразним злоупотребама а не успешном модернизацијом. Ономе коме на један начин није стало до земље и народа, мало је вероватно да су они битни на други начин! Наши политичари којима је најбитније да постану страни великодостојници и уживаоци иностраних синекура, ту нема дилеме, раде на томе да себи и својим породицама обезбеде „грофовска времена“ а за народ их баш брига!