Sloboda Online

Пише: Срђа Трифковић

Историјска посета председника Виктора Јануковича Вашингтону била је успешна по свим аналитичким стандардима. О величини тог успеха боље говоре угледни коментатори него било која званична изјава или саопштење за медије. Све до недавно, украјински шеф државе је стереотипно негативно портретиран од стране водећих америчких уредника и колумниста као “анти-западњачка” и “ауторитарна” марионета Москве, па чак и особа која представља претњу америчким интересима.

Историјска посета председника Виктора Јануковича Вашингтону била је успешна по свим аналитичким стандардима. О величини тог успеха боље говоре угледни коментатори него било која званична изјава или саопштење за медије. Све до недавно, украјински шеф државе је стереотипно негативно портретиран од стране водећих америчких уредника и колумниста као “анти-западњачка” и “ауторитарна” марионета Москве, па чак и особа која представља претњу америчким интересима.

То се сада променило, практично преко ноћи. “Јанукович је испливао... као неочекивана звезда међу педесетак страних лидера које је председник Обама окупио у Вашингтону,” тако је написао Jackson Diehl у незваничном органу Белтwаy естаблишмента, Washington Post-у: “Он је дуго био сматран за лидера украјинске антизападњачке струје, али је прошао дуг пут од тада.” Вредно пажње јесте да је у предвечерје “наранџасте револуције” 2004. Diehl упозорио своје читаоце да би “Јанукович могао... усвојити Путинов ауторитарни начин владања у својој земљи.” Исти аутор написао је у истим новинама 2006. године да је “са тачке гледишта традиционалних америчких интереса, Јанукович и даље претња. Он се противи интеграцији Украјине у НАТО, кораку који Бушова администрација подстиче, и можда ће бити спреман да жртвује суверенитет своје земље Кремљу Владимира Путина.” Крајем 2007. Diehl је приметио “невољност Вашингтона да уради било шта што би могло помоћи руском савезнику Јануковичу.” Ова трансформација резултат је стицаја бројних околности: преклапања билатералних интереса, личног успеха у наступу украјинског лидера, као и ширих регионалних и глобалних трендова. Нуклеарни споразум – Током три године након распада Совјетског Савеза, Украјина је била трећа нуклеарна сила на свету, али је 1994. године то оружје пребацила у Русију и потписала споразум у оквиру Уједињених нација о неширењу нуклеарног оружја. Задржала је, међутим, значајну количину – десетак хиљада килограма – високообогаћеног уранијума (HEU) у три научне установе у Кијеву, Севастопољу и Харкову. САД су желеле да откупе ове залихе, страхујући да би могле да буду злоупотребљене од неке треће стране, али је Украјина 2002. одбила понуду. Уочи другог ирачког рата, Вашингтон је био забринут да Ирак покушава да се докопа украјинског HEU-а. Наредних година констатна брига била је опасност да терористичка мрежа џихадиста искористи финансијску кризу у земљи и направи понуду за уранијум преко трећих лица. Одлука председника Јануковича да се одрекне украјинских залиха HEU-а уклања ту бригу.

Његов “прозападни” претходник, иако је био склон договорима, није био вољан да га и потпише. Јанукович се овим није претерано жртвовао, али – за разлику од Јушченка – знао је да би претеривање у игри довело до тога да сам себе порази. Његова кооперативност награђена је издашним похвалама портпарола Беле куће Роберта Гибса, који је је рекао да је “значајна одлука Украјине... нешто што су САД покушале да остваре више од десет година... показује смелост украјинског вођства и његову приврженост споразуму”. У суштини, био је то бесплатан потез који је одмах донео политичке поене новој влади у Кијеву, јер је донео опипљиве резултате Обами на његовом самиту. Украјина је зрела демократија –Украјина је доказала да је у стању да спроведе слободне и поштене изборе и да реализује глатку транзицију власти. То није био довољан разлог да од Вашингтона добије звездани рејтинг, али су тиме били задовољени неопходни предуслови. Транзиција је приведена крају одлуком Уставног суда 9. априла да су амандмани, који дозвољавају формирање нове владајуће коалиције, у складу са законом. Под Обамом, “демократија” је реч која је и даље у моди у Вашингтону, а акредитиви које је Украјина добила на том плану бољи су од оних које имају многи амерички “пријатељи и савезници” широм света. (Податак да је министар унутрашњих послова Грузије Вано Мерабисхвили одбацио похвале “украјинске демократије” назвавши је “клишеом” најбоље о томе говори). “Украјина је сада сазрела демократија, након мање од две деценије самосталности”, треба да буде пригодан новински цитат новог председника у свим наступима пред западним аудиторијумима. Украјина је стабилан партнер – Пред крај своје посете, и без посебног осврта на свог претходника, Јанукович је уверио западне инвеститоре да су године “деструктивне политике” у Украјини готове. Такво убеђивање јесте нешто што су странци и желели да чују, с тим што је овај пут потркрепљено и чињеницама. Једна реченица коју бисмо желели да је додао свом реторичком репертоару јесте ова: “Имамо превише стварних проблема да би трошили нашу енергију на оне невоље које сами стварамо; треба нам изградња консензуса и предвидљивост.”

Његово обавезивање украјинским евро-интеграцијама и војном неутралношћу одраз је јавног консензуса који води ка домаћој стабилности. Страни инвеститори и западни кредитори очигледно се надају да ће његово вођство окончати петогодишње политичке борбе и финансијски стабилизовати земљу. Њихово игнорисање кукњаве Јулије Тимошенко да је преварена на изборима није само изазвано слабошћу њених аргумената, већ и жељом да се стабилности пружи шанса. Јанукович би требало да охрабри ово изјавом: “Желим да Украјина буде помало као Финска: изван вести, тихо просперитетна и не бих имао проблем ако би нас неки сматрали и досаднима!” Украјина је спремна за озбиљне послове – Посвећеност Јануковичевог тима буџетској штедљивости и фискалној одговорности представља добродошлу промену након расипничког владања претходног режима. Резултати су одмах видљиви: ММФ је пристао да обнови сарадњу, објавио је Јанукович 13. априла након састанка са директором Међународног монетарног фонда Домиником Штраус-Каном. Четврта и последња транша од 3,8 милијарди долара, као део укупног украјинског stand-by програма од 16,4 милијарди, била је све до тог тренутка задржана због финансијске неодговорности претходног режима. Од сада Јануковичу тешко да је потребно додатно лобирање за јачу америчку подршку његовој политици у међународним институцијама, где Америка има доста утицаја. Та подршка је већ ту. Међутим, он треба да донесе резултате и да истраје у мерама штедљивости.

По општем признању, пословна клима у Украјини требало би да се побољша укидањем пренадуваних инструмената административне контроле који хране корупцију. Током посете Вашингтону, Јанукович је показао политичку вољу да то уради и Американци му верују. Они хоће да централна банка буде више независна, инфлација предвидљива и плутајући курс валуте. Иронично је да је “прозападни реформиста”, бивши предсједник Виктор Јушченко, трајно дискредитован у очима западних банкара, док се Јанукович – донедавно описиван у западним медијима као неосовјетски носталгичар – показао способним да задобије поверење Обаме и задовољи захтеве ММФ-а за поновно отварање кредитних линија. Он може рећи, са кредибилитетом, да “након скоро 20 година независности, Украјина коначно има реформску владу којој верује глобална финансијска заједница!” Украјина као потенцијална чланица ЕУ – Јанукович је наговестио у Вашингтону да се неће сложити са жељом Москве да се Украјина придружи царинској унији са Русијом, Бјелорусијом и Казахстаном и да ће уместо тога тражити потписивање споразума о слободној трговини са Европском унијом. Украјина наставља да ради на ближим везама са ЕУ. То је, уз наду у евентуално пуноправно чланство, снажан знак да је Јанукович вољан да диверзификује опције спољне политике своје земље, независно од Москве, али на начин да Русија на то не гледа као на претњу или непријатељство. Уколико се задаци реформисања енергетске политике изведу храбро и одлучно, главни градови “Старе Европе” ће одахнути. Даље везе са Бриселом захтеваће одлучније акције у борби против корупције и реформи правосудног система, али, проблем нити је искључиво украјински – Бугарска и Румунија, две балканске земље чланице ЕУ, тешко да су у бољој позицији – нити ризичан за његова реформистичка настојања.

Украјина као партнер НАТО-а – Предсједник Јанукович је сигнализирао у Вашингтону да је његов циљ да позиционира Украјину између Русије и НАТО-а – изван западне алијансе, али не и као део руске сфере утицаја. Како је рекао у интервјуу: “Политика нове администрације Украјине јесте настојање да пронађемо прави баланс у нашим односима са Русијом и Европском унијом... Желимо да будемо поуздан мост између Европе и Русије.” Ово је исправан приступ и требао би бити праћен ставом да неутралност није само у националном интересу Украјине, већ и у интересу осталих страна – укључујући и САД. Скидањем са дневног реда питања пуноправног чланства у НАТО, Јанукович није угрозио статус кво, док је истовремено уклонио непотребну иритацију у руско-америким одосима, а ослободио и себе и Американце од потенцијално опасних политичких и војних обавеза. Украјина је потенцијални медијатор и помиритељ – Јанукович би требао током неке друге посете Вашингтону храбро предложити да Украјина буде домаћин наредног самита OSCE-а. Предложени дневни ред могао се заснивати на доброј клими након потписаног новог START уговора и успостављању нове постхладноратовске безбедносне архитекуре за “велику Европу” од 56 земаља чланица која би била на снази до краја овог века. “Кијев је права локација”, требао је објавити, “историјски град позициониран, географски, историјски и културолошки да буде истински мост између Истока и Запада, пре него узрок неслагања између њих”. Руски фактор – Америчка политика према Украјини одувек је била и остала нераздвојив део односа према Русији. Индиректно, али јасно, Јануковичева посета Вашингтону има потенцијал да буде прекретница и почетак истинског ресетовања у америчко-руским односима. Може се означити као добар сигнал Обаме према Русији, пре свега председнику Медведеву, који верује да је могуће такво ресетовање односа између Москве и Сједињених Држава. Премијер Путин и министар спољних послова Лавров имају репутацију да су по том питању склонији скептицизму, с обзиром на то да су искусили лажљивост и дволичност Bush-Cheney-јеве администрације. Видљиви успех сусрета двојице председника, Обаме и Јануковича, биће потпун ако се испуне два услова. Први услов је способност украјинског лидера за продубљивање позитивног првог утиска и његов спреман одговор на забринутости Вашингтона по питању свих пет кључних питања поменутих у овом чланку. Други услов је прихватање од стране америчке администрације потребе да успостави дугу и кооперативну везу са Москвом како би остварила своје стратешке циљеве (пацификација Авганистана, држање под контролом нуклеарних амбиција Ирана, стабилизација глобалне економије, смањење нуклеарног арсенала и обезбеђивање међународне сигурности). Постепено вашингтонско прихватање приступа да и Москва има легитимне интересе и безбедносне циљеве у региону – било је очигледно у Прагу раније овог месеца током потписивања новог START споразума. Додатно је појачано са пет недавних догађаја који су утицали на руско-америчке односе. Сваки по себи био је значајан, али, посматрани заједно, одражвају одлучујуће померање геополитичког баланса у корист Москве: У бившој совјетској републици Киргизији, где су се САД активно укључиле пре осам година у свргавање владе која је била блиска Москви, наводни “прозападни” и деспотски председник Курманбек Бакијев свргнут је с власти 8. априла. На тај начин обрнути су резултати две од три “обојене” револуције у претходној деценији. Нова влада, која ужива велику подршку јавности, сматра се као проруска и посвећена је затварању америчке ваздухопловне базе (недавно именоване ‘транзитни центар’) у Манасу. Овај догађај, последња епизода у руском повратку позиција у земљама свог непосредног окружења, ефективно означава крај “Нове велике игре”, односно, покушаја тандема Bush-Cheney да се повећају амерички утицај, хегемонија и профит у централној Евроазији. Наредног дана, 9. априла, руски председник Дмитри Медведев и немачки канцелар Ангела Меркел присуствовали су церемонији недалеко од Санкт Петербурга у част почетка изградње гасовода “Северни ток” који ће повезати Русију и Немачку преко Балтичког мора. Ово је била друга геополитичка победа за Русију у два дана. Покретање руско-немачког пројекта уз присуство највиших званичника јесте ветар у леђа стратешком партнерству Москве и Берлина. Канцелар Меркелова значајно је узнапредовала у политици самосталног хода ка билатералном стратешком партнерству са Русијом. Ово представља ударац за русофобе у Варшави, Риги, Талину и Вилнусу. Звучи као посмртна звона њиховом Савету земаља Балтичког мора, и јасан знак да се Скандинавија сагласила са улогом Русије као доминантне силе у балтичком региону. Са завршетком “Северног тока”, европска зависност од руског гаса биће већа него икада раније. Значај Русије у политичкој рачуници ЕУ постао је јасан током “гасног рата” 2008-2009, када је Јушченко покушавао да Европу узме као таоца у несугласици око цене гаса са Москвом. Ова улога је додатно зацементирана великим договором између Русије и Азербејџана о годишњој продаји 500 милиона кубних метара природног гаса, уз опцију двоструког повећања количине. Руски гасни монополиста “Газпром” сада је једини купац природног гаса из Фазе 2 азербејџанског великог Shah Deniz поља. Русија данас ужива кључну стратешку предност у енергетској игри у Каспијском мору, Грузија је остављена на цедилу, а будућност “Nabucco” пројекта, гасовода подржаног од стране Америке, налази се под великим знаком питања. Још битније, кључне силе “старе Европе” подржавају руско-азербејџански договор. Схватили су пре много месеци да стварна претња њиховој енергетској сигурности није Русија, произвођач, већ проамерички режими у транзитним земљама, Грузија и (пре јануара 2010. године) Украјина.

...

Остатак текста у Слободи