Sloboda Online

Пише: протојереј Велибор Џомић

„Слобода“ са својим пожутелим страницама чува и обнавља памћења и не дозвољава да из српског памћења нестану страдалници и људи њеног времена и њеног народа - јунаци њених страница, а са њима и они који су о тим људима и јунацима писали и који су „Слободу“
деценијама стварали.

Нико није, током претходних шездесетак година владавине комуниста и разних левичара до данас, тако гласно, снажно, упорно, несаломиво, тврдо, одговорно, разговетно и разборито вапио за СЛОБОДОМ као што су, и пре и након појављивања чикашке „Слободе“, чинили честити српски емигранти окупљени око Српске народне одбране и других националних организација широм света.

Историја нашег многострадалног народа је забележила да смо и као људи и као народ вапили за слободом под Турцима и другим туђинима које смо још од средњег века звали „агарјанима“. Али, историја никада, од како је Срба, није забележила да смо за слободом вапили под онима који су носили српска имена и презимена и који су српским језиком говорили. Зато је пут до СЛОБОДЕ био трновитији и тежи, а жртва оних који су се за њу борили већа. И зато се, мимо других, мора више ценити и вредновати.

Свети Владика Николај је говорио и писао да се „не може историја Српског народа писати само мастилом него крвљу и сузама срца“. И крвљу и сузама срца је, кроз странице „Слободе“, исписана историја српске емиграције као једног значајног дела Српског народа. Сузе Срба за својом поробљеном Отаџбином и невина крв Новомученице и закланог детета Божијег Иванке Милошевић најпотресније потврђују речи Светога Владике Николаја. Тим сузама и том крвљу су наквашене и заквашене странице „Слободе“.

Прошле године, приликом посете Манастиру Нова Грачаница, имао сам прилику и част да посетим и седиште СНО у Чикагу те да присуствујем историјској седници најстарије српске националне организације на америчком континенту на којој је једногласно донета одлука да се распише награда за онога или оне који помогну да се открије гроб ђенерала Драже Михаиловића. Нисам одолео, а да не прегледам и снимим понешто из укоричених бројева и годишта „Слободе“.

И раније сам знао, а том приликом сам се изнова уверио о вредности националног и духовног блага Српског народа само у овом угледном српском заграничном гласилу. На жалост, те чињенице многи нису свесни ни у Српској академији наука, ни у установама културе у Србији, а богме и многи и у емиграцији. Једно је сигурно - „Слобода“ ће, свиђало се то некоме или не, засигурно представљати предмет проучавања озбиљних националних делатника у времену које долази управо због тога што је „Слобода“ од тада па до данас црна хроника наших српских рана и неслободе!

Педесет и осам година се са разних страна, из разних грла и много уста, а преко страница „Слободе“ дозива и призива СЛОБОДА. Наши емигранти су знали да је СЛОБОДА најскупља. Није чудо што је на једном надгробном споменику на српском гробљу код Манастира Нова Грачаница један Србин на најпотреснији начин записао да су „Отаџбина и слобода као и здравље – цене се и поштују тек кад се изгубе“.

Само су неслобода и тиранија могле да нагнају Милана Рајића, једног од легендарних 1300 каплара, дводеценијског сужња Брозових казамата и вишедеценијског српског емигранта и књижевника, да на свом надгробном споменику покрај Нове Грачанице остави опомену и завештање да је „отровна комунистичка биљка ниче само из људске крви и мора се угушити једино у људској крви“. Тврдо верујем да Марко Миљанов, писац чувене књиге „Примери чојства и јунаштва“, ове, а и многе друге примере из расејања, не би прескочио када би, којим случајем, у овом времену изнова писао књигу о чојству и јунаштву.

„Слобода“ је, кроз претходне две хиљаде бројева, хроника оних Срба који су живи међу мртвима. „Слобода“ са својим пожутелим страницама чува и обнавља памћења и не дозвољава да из српског памћења нестану страдалници и људи њеног времена и њеног народа - јунаци њених страница, а са њима и они који су о тим људима и јунацима писали и који су „Слободу“