Sloboda Online

Пише: Марина Дабић

Голија још увек нема луксузне хотеле, спа-центре, кафиће и помодарску забаву, али туристи долазе због необјашњивог мира и незаборавних призора, због планинског дана у коме се промене сва четири годишња доба и чисте изворске воде на сваком кораку

Тик уз пут Ивањица-Беле Воде, на 1.463 метра надморске висине, на северозападној страни Голије пажњу намерника изазива Дајићко језеро које је било и остало култно место овог краја. Некада се овде сваког 8. маја одржавала служба, али последњих година, сваког 21. јула, поред Дајићког језера одржава се сабор који окупља велики број мештана и заљубљеника у природне лепоте овог краја. У народу ово језеро зову једноставно Језеро или Тичар, а легенда каже да су се у његовој дубокој води некада удавили сви сватови са неке свадбе, па га зову још и Сватовско језеро. Предања се на томе нису зауставила, па Сватовско језеро важи за место где се, према древним причама, окупљају горске виле, па и данас има оних који тврде како баш они познају оне што су виле видели и са њима разговарали. Али, нико нема искуство „из прве руке“.

Дајићко језеро у својим списима помињу и истраживачи и научници Јосиф Панчић, Недељко Кашанин и Јован Цвијић. У основи, језеро је троугласто и окружено четинарском шумом. Данас је дуго свега 10 до 15 метара, а раније је било много веће и отицало је у реку Пакашницу. Језеро воду добија од атмосферског талога, углавном од кише и отопљеног снега, али и са оближњег каптираног извора. Језерска вода временом је растварала стене на свом дну, тако да се басен језера продубљивао све док није допро до свог „издана“, одакле и данас добија воду и тако се одржава. На чесми која је подигнута у знак сећања на пионира шумарства овог краја Властимира Парезановића уклесана је лепа, подсећајућа мисао: „Када би сваки човек знао које је дрво његово, никада га не би посекао!“

Управо та чињеница треба да подсети да је Дајићко језеро део једне од најлепших и шумама најбогатије планине Србије. Голија има епитет ваздушне бање. и највиша је планина на југозападу наше земље. Влада Србије је, јула 2001. године, донела Уредбу којом се подручје ове планине ставља под заштиту као „Парк природе Голија“ и сврстава у прву категорију заштите као природно добро изузетног значаја. Тада су прецизно дефинисане границе Голијског парка који обухвата подручја општина Ивањица, Краљево, Рашка, Нови Пазар и Сјеница, са преко 75.000 хектара. Унутар њега дефинисана су подручја са првим, другим или трећим степеном заштите. О Парку природе „Голија стара се Јавно предузеће „Србијашуме“. Пре девет година дефинисан је и резерват биосфере под именом „Голија-Студеница“ у границама незнатно другачијим у односу на границе парка природе, али са међународно признатим статусом у оквиру УНЕСКО-вог програма МАБ.

„Не зна Голија шта је делија“

Голија се поноси и језером Небеска суза на Округлици, на 1.495 метара надморске висине. Занимљиво је да се Небеска суза појавила после земљотреса у Румунији 1974. године. Постоји и језеро испод Црепуљника које је вегетација у потпуности прекрила, али га у народу и даље зову именом Кошаниново језеро.

Голија име, како се претпоставља, дугује својој величини – голема. Непрегледне ливаде, оштра планинска клима, огромна пространства са понегде неприступачним шумама вероватно су била повод да се код мештана одомаћи израз: „Не зна Голија шта је делија“. Јер, често горштаци овде морају да доказују да су јачи у надмудривању са планином. Прича се да је познати српски природњак и истраживач Милорад Милошевић Бревинац, пре осамдесетак година, кад су и на Копаоник тек стизали први скијаши, једној групи заљубљеника у скијање на Копаоник, на путу до тамо говорио како „постоји још лепше и издашније, а нетакнуто природно благо на оближњој Голији“.

Лепо је кад кажу да је Голија и данас „нетакнута и дивља“, рај за поштоваоце аутентичних сеоских крајева и менталне чистоте планинских, урбаним заврзламама неоптерећених планинских људи, али невоља је што је Голија таква остала понајвише захваљујући незаинтересованости државе да улаже у те крајеве који су „далеко од очију, далеко од срца“. Ипак, нема тога који је Голију посетио, а да му нису заувек у сећању остале слике живописне природе, чистих и многобројних извора, приче горштака. Голија се, у облику потковице, у дужини од 32 километра простире између Ибра, Моравице, Пештера и Радочела.

Уздуж и попреко Голију је, кажу, тешко прећи без теренског возила или коња, па је и планинари не посећују пречесто. Највиши врх Голије је заравњен, али неуочљив део који зову Јанков камен на 1833 метра надморске висине. Према предању које генерације преносе са колена на колено, на Голији су у љубави и поштовању, некада давно живела два побратима Рајко и Јанко. Кладили су се ко ће пре да изнесе повелики камен на врх планине. Прича даље каже да је Рајко свој камен носио брзо, а онда се близу врха спотакао и испустио камен који је пао у дубок поток. Јанко је, међутим, свој камен носио полако, али је до врха стигао сигурним кораком. Од тада се највиши врх Голије зове Јанков камен, а поток у који се откотрљао Рајков камен зове се Рајков поток.

Земљиште Голије геолошки је непропусно, а читаво поднебље обилује падавинама, па је планина пребогата водом.  Због медитеранских утицаја лета су пријатна, а на земљишту које је најпогодније за шуме и ливаде успевају и житарице, кромпир, разне врсте воћака, а последњих година актуелне су и малине.

Љубав на први поглед

Београђане, Милицу и Михајла Стевановића и њихову децу Луку и Сташу затичемо у планинарском кампу у подножју планине, поред саме Голијске реке, одакле групе планинара свакодневно крећу у планинске походе. Голија је за планинаре гостопримљива само лети, јер зима овде уме да потраје и пола године, а зимски дан уме да буде прекратак за планинарске замисли. Српску планинску лепотицу су, кажу, открили сасвим случајно, али је то била „љубав на први поглед“. Не знају шта да издвоје као најлепши утисак, па углас говоре да би то, можда, могло да буде гостопримство људи староседелаца, или можда чињеница да до миле воље можете брати јагоде, малине, боровнице. Сваког лета, са њима крене још по нека породица заљубљеника у непатворену природу, јер су људи сличних интересовања већ годинама њихови прави пријатељи.

- Овде још увек нема луксузних хотела, спа-центара, кафића и помодарске забаве, али ми на Голију долазимо због тако потребног нам мира, планинског дана у коме се, чини се за трен, промене сва четири годишња доба, због незаборавних призора и чисте изворске воде на сваком кораку. Ово је заиста свет који немамо прилику често да видимо и доживимо – објашњава Михајло, глава породице Стевановић, сву магију Голије.

Стевановићи нам са осмехом препричавају  да људи из града очекују да ће их голијски домаћин, по традицији, понудити ракијом. Изненаде се, кажу, кад их староседеоци, уместо ракијом понуде млеком или соком, без шећера и конзерванса, произведеним по традицији која полако ишчезава. Ни сеоски домаћини зиму не чекају на планинским висовима Голије, већ се у јесен спуштају у заравни где се, ушушкани, налазе домови у којима чекају да хладна зима прође, а већ у рано пролеће своја домаћинства селе на високе планинске обронке. Са првим лепим данима на Голију стижу скупљачи лековитих биљака којих на Голији, како се процењује, има више од стотину врста.

Далеко је Голија од „српског Шамонија“

У туристичким организацијама градова који Голију имају у својој понуди оцењују да се „између мегаломанских жеља да се на овој планини направи „српски Шамони“, са хотелима пуним звезда и звездица и скромних намера да се у свет пласира, у последње време модеран „еко-етно туризам“, чини да је реалности најближа нека, нама својствена мешавина“. Зато је у току усаглашавање Мастер плана који ће на веома прецизан начин судбински утицати на будући живот планине. Један од планова предвиђа изградњу жичара и повезивање читаве планине атрактивним транспортним средствима, „уз вођење рачуна да се при томе не загорча живот преосталим вуковима, лисицама и осталој дивљачи и да се не искорене поља печурака и лековитог биља“.

Током последње деценије Голија је добила неопходне савремене и уређене ски-стазе, жичаре и пратеће ски-садржаје. Зими на Голију долазе гости из Србије и иностранства, али њихов број не расте, нажалост, чак има и тенденцију опадања. На Одвраћеници туристима је на располагању некатегорисани хотел „Голија“, а са ивањичке стране постоји хотел „Голијска река“.

Голија има споменике и манастире грађене крајем 12. и почетком 13. века, попут Придворице, који се помиње још у Повељи Стефана Немање. Црква манастира Придворица посвећена је Преображењу Господњем. Манастир је један од ретких који имају свој грб.

У голијском селу Градац налази се „Градачки крст“ великих димензија са ранохришћанским симболима и словима из 1662. године. Од културно-историјских споменика треба поменути још и цркву у селу Остатија, која је подигнута у време Немањића, а посвећена је врачевима Кузману и Дамњану. Обновљен и конзервиран, древни једнолучни мост дужине 14, а ширине два и по метра, који је од Ивањице удаљен 17 километара, носи назив Римски, иако је највероватније из доба Немањића.

...

Остатак текста у Слободи