У Америку се некад ишло да се удахне слобода. Као да тог ваздуха понестаје у последње време. Колико то смета нашим Србима који су због неслободе отишли у политичку емиграцију? Историја и живот су не само чудесни него и често парадоксални: можда нека следећа сеоба Србаља буде ишла у обрнутом правцу – ка Отаџбини, јер слободе више неће бити тамо где се због ње некада одлазило, на Западу.
Већ четврту годину за редом посећујем Америку. Ова огромна земља невероватних природних лепота заиста је изазов за посматрање и размишљање куда то иде наш свет. Од града самаца и харизматичне џунгле Њујорка, преко валовитог и прелепог Сан Франциска који чува мошти Светог Јована Шангајског, до Српског Чикага у коме имамо преко 20 наших цркава и манастира, покушаћу још једном да увидим шта се то догађа са нашом цивилизацијом и какво је стање са расејаним Србима – и у физичком и у психолошком смислу.
Српска страна Калифорније
Калифорнија (и Америка уопште) не би требало да Србима буде позната само због Холивуда, Лас Вегаса, Лос Анђелеса, Берклија, Сан Франциска и Шварценегера, већ и због најстарије српске цркве у Америци у Џексону (недавно обележила 100 година), наших храмова у Мораги, Сакраменту и Саратоги, али и манастира Платина у коме се подвизавао Серафим Роуз и који је сада у оквиру СПЦ. Такође, требало би знати да је Српско добротворно друштво у Сан Франциску недавно прославило 130 година постојања, да Друштво електроинжењера има 300 чланова и да ћете у многим компанијама које се баве информационим технологијама и другим савременим научним достигнућима у Силиконској долини наћи барем једног Србина. А међу њима су многи који се боре да српски језик и писмо постану равноправни у свету Интернета и компјутерских система. Оно што би требало да буде један од приоритета државе Србије по узору на многе друге народе света који повезују информационе технологије са сопственим идентитетом – да српска деца освајају компјутерске вештине уз помоћ ћириличних и српском језику прилагођених оперативних система – данас је волонтерска борба појединаца са ових простора који су свесни значаја да и ова, епохална технолошка област буде усклађена са националним идентитетом и интересом. Поред дружења са Србима професорима и студентима у Берклију и Сан Франциску, које је уприличила Јасмина Вујић, професор и донедавни декан Факултета за нуклеарну технику на Берклију, у улози домаћина Двери на овим просторима по трећи пут, у суботу вече смо посетили КОЛОФЕСТ, фестивал српског фолклора који је одржан у цркви Светог Јована Крститеља у Сан Франциску, а у недељу били на Слави храма Свете Тројице у Мораги. Након Свете архијерејске литургије коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Западно-амерички г. Максим, Двери су представљене у току свечаног славског ручка. Била је то јединствена прилика за дружење са Србима из све три парохије у СанФранциско заливу, из Саратоге, самог Сан Франциска и Мораге, који су тога дана саборно сви били присутни на овдашњој Слави, уз бројне госте са разних страна. Озбиљна и организована парохија, мало али прекрасно имање, са црквом, фонтаном, модерном салом, и – од септембра – монументалним спомеником Николају Велимировићу. А велика новост која је објављена у току славског ручка јесте да се у јуну поставља камен-темељац новог храма у Саратоги у Силиконској долини, центру високе технологије света, али и српске заједнице која је успела да се избори за своје место и добро организује, имајући – једина у Калифорнији – и српску школу за најмлађе.
Музеј српске политичке емиграције
У Сан Франциску сам поново после три године. Више нису у животу тројица овдашњих легенди српске политичке емиграције: Раде Кнежевић, Ђорђе Вид Томашевић и Драгослав Ђорђевић. Први је годинама неуморно полемички реаговао на бескрајне медијске лажи западних медија и износио истину о српском народу. Други је био врстан тумач књижевности и културе. Трећи је, честита старина од 100 година, неуморно писао на својој писаћој машини о српским питањима до последњег часа. Ретка врста људи. Патриоте до последњег издисаја. Последњи изданци српске политичке емиграције које више нема, коју можете пронаћи још само на многим гробљима широм Америке. А где су њихова капитална историјска, политичка, културна и књижевна дела? Где су њихове огромне библиотеке на више језика света? Плашим се од помисли где је и како то завршило после њихове смрти. Јован Дучић, Николај Велимировић, Слободан Драшковић, Димитрије Најдановић, Владимир Вујић, Ђоко Слијепчевић, Момчило Ђујић, Лазо М. Костић и многе друге прворазредне личности српске политичке емиграције умрле су у туђини. Шта смо учинили да од заборава отргнемо њихова дела? Зашто немамо Библиотеку српске дијаспоре или Националну кућу са музејем и библиотеком српске политичке емиграције, негде у Отаџбини или било где у Расејању где би се чувала успомена на ову пребогату плодовима мученичку и прогнаничку историју Срба? Недостаје нам место где би се похрањивало све што се може наћи о многобројним српским сеобама и великанима који су свој живот проводили или завршили у емиграцији. То је мој највећи досадашњи утисак са овог новог пута: како да у Србију вратимо највеће Србе из Расејања који су овде завршили свој живот, остављајући иза себе велика дела која припадају корпусу историје српске публицистике? Да ли ико тренутно о свему овоме брине и колико ће важних књига, фотографија, докумената свих врста у међувремену нестати док се ми досетимо да је ово важно национално питање и да би био неозбиљан народ и држава који би се тога одрекли?
Окачени о Божију Милост: друга недеља у Америци и Канади
Постоји једно правило за које смо се уверили да функционише широм српског расејања: што већи национални центар Срба у дијаспори, то лошија организација. Беч, Сиднеј, Торонто и Чикаго – градови су са највише Срба ван Српских земаља на свету, и у свакоме од њих наше национално организовање не постоји на онако квалитетном нивоу на ком би морало с обзиром на бројност и утицајност. Шта је разлог томе? Срби! После велике калифорнијске авантуре пут нас је одвео за највећи српски град после Београда – Чикаго, како обично гласе класична српска претеривања. У чикашком басену заиста има много Срба, али шта конкретно српски народ има од тога? Најбоље је погледати колико Срба долази у цркву, колико учествује у патриотским активностима и колико помаже свој завичај, па видети да је асимилација много учинили да претежу они незаинтересовани над оним заинтересованима за судбину народа коме биолошки припадају. Имамо преко 20 црква и манастира у ширем кругу око Чикага, имамо на десетине (неки кажу стотине) хиљада људи, на стотине адвоката, професора, привредника и, нажалост, различитих патриотских и завичајних организација. Нема заједничког рада и наступа ни према граду и земљи домаћину ни према Отаџбини. Ко нам је крив? Сваки долазак у манастире Нову Грачаницу и Либертвил представља догађај за нас. Тај сусрет са српском политичком емиграцијом после Другог светског рата увек је некако емотиван, као да се сусрећемо са члановима породице које нисмо никада имали прилике да упознамо, а исте смо крви и духа, па бисмо имали толико тога да се испричамо. Да ли сте знали да у Америци почива само један Краљ? То је Петар Други Карађорђевић, једини Краљ било кога народа који је сахрањен у Америци – у манастиру Светога Саве у Либертвилу, где иначе почива велики број највиђенијих Срба српске политичке емиграције: високих официра, дипломата, књижевника, црквених достојанственика, међу којима су били и двојица најпознатијих, чији су посмртни остаци у међувремену пребачени у Отаџбину: Владика Николај Велимировић и Јован Дучић. И овога пута имали смо дивно гостопримство манастира Нова Грачаница, где смо одржали трибину и срели пуно старих пријатеља који се још увек нису предали. А такве и тражимо, и таквих има широм света, и све више таквих нам се јавља и жели да се укључи у наш рад, јер предаја, упркос свим поразима и разочарењима, није и не може бити у духу српскога народа. По позиву Владике Лонгина посетили смо и Фестивал српских хорова у Чикагу, по први пут након Раскола одржан у заједничкој организацији обе некада раздвојене српске црквене заједнице, а сада, хвала Богу, изнова јединствене. Био је то прави фестивал српске духовне и националне песме, али и слоге која нам толико недостаје. Значи да може!
Рајска башта у Милтону
Сваки поновни одлазак у манастир Светог Преображења Господњег у Милтону у Онтарију асоцира ме на повратак у изгубљени Рај. Ово парче српског неба на канадској земљи прави је одмор за душу растрзану на овоме свету. Једно дете са Косова и Метохије које је недавно боравило у Канади на позив познатог хуманитарног активисте из Торонта Радмиле Мићић, а поводом хуманитарне вечери за Косово, устврдило је да се у Торонту не виде звезде. Необичан детаљ кога становници Торонта готово да нису били свесни, осуђени - као и сви који живе међу небодерима у великим светским метрополама – само на комадиће слободног неба. У Милтону тај проблем не постоји: звезде су увек ту и небо је велико и даје могућности да се размишља о вишим стварима од свакодневице.
...
Остатак текста у Слободи
Формулар за претплату
