Увек је лепо да се човек врати својим коренима, да посети места која су му била добро позната када је био млад. Из некаквих разлога зграде се скупе, школске клупе изгледају мање него што су биле у нашем детињству, чак и потоци и речице некако изгледају сувише малецки, усахли, исушени, безначајни.
Или смо ми данас већи и старији и само нам се чини да су ова места и предмети данас много мањи? Нисам знао шта да очекујем од свога недавног пута у Србију и Славонију. Иако сам био у стању да путем средстава за информисање пратим вести и догађаје посета и гледање сопственим очима било је сасвим другачије искуство. Као прво, време није хтело да сарађује. Мислио сам да сам изабрао најлепши месец, месец мај, за своју посету, а ја морао да се смрзавам и гледам како киша пада. Наравно, ово ми је пружило прилику да гледам српску телевизију, понекада чак и хрватску, само да видим шта смерају. Пијаце су биле крцате производима, људи куповали ствари, али некако пажљиво, као да су водили рачуна да не премаше своје буџете. Радње са сувим и свежим месом лепо опремљене и снабдевене, млечни производи лепо упаковани и у изобиљу. А одакле је долазио новац? Каква је била куповна моћ просечног потрошача? Људи на одмору обично више купују и троше него што би то учинили да су остали код куће. Међутим, људи који живе у граду много су пажљивији, много пробирљивији и спорији да одреше кесе и изваде своје динаре. - Код нас су европске цене а балканске плате и пензије, рече један средовечан човек купујући мало сланине и сувих ребараца. Један јединствени и атрактивни ресторан у Шапцу пружао је дивну атмосферу, чак и топао шпорет у близини нашег стола, дрвене греде изнад наших глава као и неки стари намештај, све је то помогло да се дочара део старога света. А храна? Можда ја и немам искуство као неки људи када је реч о неком егзотичном јеловнику, али се Чобанска пљескавица коју сам наручио граничила са фантастичним. Најбоља храна коју сам икада окусио. Месо свеже и меко, поврће зелено и чврсто, а тек хлеб! Са онога света. Само што је био испечен у њиховим фурунама! Порције су биле толико издашне да су могле да нахране две или три особе. Рачун који је укључивао и вино и пиво износио је неких 13 долара по особи. У ресторану није било много гостију, а наши домаћини су били професионални људи из Београда, Мома пензионисани економиста, а Буба пензионисана лекарка, брачни пар без деце. А то ме доводи до наслова овог чланка, јер сам неколико дана раније гледао једну репортажу са сајма у Руми где је један сељак изјавио: -Ово је најгоре што је икада било. Нисам у стању да издржавам ову стоку, а не могу да је продам. Морам да продам једног коња само да платим гориво које сам потрошио долазећи у Руму. Овај сељак је био мишљења да власт жели да уништи село и сељака. Један од овчара се тужио да купци хоће само јагањце, а ко себи може да дозволи да држи овце само због јагањаца?
...
Остатак текста у Слободи
Формулар за претплату
