Чак и у најбољим временима сеоски живот је имао своје специфично обележје. Од првих петлова који су најављивали свануће новог дана па до последње угашене лампе пре спавања наш сељак је био запослен свакојаким дневним пословима. Ако није морао да иде на орање њиве остајао би код куће да поправља алатке, да храни или чешља коње, да храни волове, краве и свиње и осталу стоку.
Можда би чак морао да догради просторију у кући и обезбеди простор за придошлу децу. На овај или онај начин, пре него оде на починак, он је увек тачно знао шта сутра треба да се уради.
И жене су биле врло запослене, запосленије од мушкараца, углавном бринуле за децу, кувале, спремале, прале, а по потреби ишле са мужевима на њиву.
Било је врло мало времена за личне потребе, а за забаву готово нимало. Па ипак, људи нису били незадовољни, а још мање им је био досадан начин живота којим су живели. Неко је негде увек певао, хране је било у изобиљу, лепе, здраве хране, а исто тако вина и ракије. Наше славонско село било је као пчелињак, пуно живота и деловања.
Недељом су црквена звона звала на Службу Божију која је требало да почне сваког часа. Основна школа, прекопута од цркве, одмарала се од жагора и смеха несташних основаца. Укратко, као да је постојао неки ред у животу наших сељака.
На недавном путу кроз Славонију посетио сам неколико тих села која сам некада раније добро познавао, српских села која су преживела Фрању Јосипа, Марију Терезу, Анту Павелића, Јосипа Броза и остале владаре после њих. Други светски рат уништио је много српских села у Славонији. Павелић је урадио темељан посао истребљивања Срба, палио њихове куће, чак их присилно преводио у католицизам. Остала је само шачица православних цркава после тог ужасног рата, а после рата људи су некако успели да обнове своје куће и наставе живот како су знали и умели, ако су неком срећом преживели рат и вратили се на огњиште. Комунистички режим спутавао је сељаке у њиховом настојању да се врате начину живота који су раније познавали, или одузимањем земље, или свакојаким тешким наметима и обавезама.
А онда је дошло до распарчавања Југославије. Фрањо Туђман је урадио посао и постарао се да не остане довољно Срба у његовој Хрватској да оснују село. Истовремено, Срби православне вере који су живели у граду изгубили су своје станове и запослења и побегли у Србију или иностранство.
Нисам могао да верујем својим очима док сам немо стајао испред основне школе у Рајићу, исте оне школе коју сам похађао у својој давној младости. Два зида више нису постојала, патоси пуни ђубрета и прљавштине, подивљали коров вирио кроз нестале прозоре, а некада дивно школско двориште у коме смо се некада играли за време одмора потпуно преузео коров, трње, грање и оборене воћке.
Црква прекопута улице, уништена од Усташа за време Другог светског рата и обновљена после рата, стајала је немо, опљачкана и оскрнављена од стране Туђманових бојовника. Закључана је и недељом, речено ми је, јер немају свештеника у селу или околини, а нема ни народа који би похађао Литургију, чак када би и постојао свештеник. Она шачица људи који још увек живе у Рајићу, или никада и нису ишли у цркву, или се плаше хрватских власти да би дошли на Службу. На хартији, људи су слободни да се моле Богу где и када хоће, на крају крајева, Хрватска је добро позната демократска земља, спремна да се прикључи Европској Унији, па не би лепо изгледало када би својим грађанима бранила да исповедају своју веру како то желе!
...
Остатак текста у Слободи
Формулар за претплату
