Sloboda Online

Можда ова мисао, из најразличитијих разлога - боли, али неко мора први да је гласно и јасно изговори: време је за повратак Срба расејаних широм света у отаџбинске земље на Балкану. Има ли било ко илузију да је такво нешто лако, колективно и брзо оствариво? Међутим, има ли кога да понуди алтернативу асимилацији? Може ли Сеоба Срба једном у нашој историји кренути у обрнутом правцу – назад ка Отаџбини?

Национално стање српског народа данас како у Отаџбини тако и у Расејању није за похвалу, напротив. Посебно у Матици имамо пуно великих проблема: духовни замор, морални колапс, биолошко посртање кроз белу кугу и аутогеноцид путем абортуса, културолошка несвестица и туђиноманија, као и државни распад коме не видимо краја - јесу текуће слике наше стварности.

На челу српског народа деценијама уназад налази се уморна и превазиђена интелектуална и политичка елита, потпуно безидејна и компромитована, наша привреда премрежена је тајкунским монополима и одсуством инвестиционог плана за домаћу производњу, на све стране екстрапрофитери ослобођени било какве социјалне одговорности, корумпирана бирократија, стране агентуре које воде унутрашњу политику, контролисани медији и спречавање јавних расправа по најважнијим егзистенцијалним питањима. Сигурно је да нема више никог озбиљног ко у корумпираној и колонијалној власти или разбијеној и разједињеној, уморној и неспособној опозицији види неку наду.

Да ли је слика друштвене стварности у потпуности негативна, тј. да ли је све баш толико црно? Нема сумње да и даље у Матици имамо сјајних људи: способних, честитих, високообразованих, многоструко талентованих, патриота. Али, они се налазе на маргинама друштва, неповезани су међусобно и неорганизовани. Као да се чека да неко други преузме иницијативу, понуди идеју и стратегију деловања. Дефинитивно нам недостаје ауторитет, исправан систем вредности и национални програм који бисмо сви поштовали, ново одушевљење за духовну и националну борбу, план за искорењивање корупције и нерадничких навика, као и увођење моралног реда, државног поретка и социјалне солидарности у систематски упропаштено српско друштво.

Снага Српског Расејања

Немамо нити најмању погрешну представу да је огромно Српско Расејање једна идилична слика коју можемо супротставити тужним призорима из наше Отаџбине. Степен подела, неорганизованости, асимилације, незаинтересованости за националну ствар у Расејању је велики. Али, као што у Отаџбини није све црно, тако и у Расејању има изузетних позитивних примера и значајних могућности у сваком погледу. Посебно копкају следећа питања:

Зашто многобројно Српско Расејање још увек нема представнике у Скупштини Србије, зашто држава и даље поставља своје људе на чело непостојећих или нерепрезентативних организација које наступају у име српске дијаспоре, зашто се све ради на новим поделама и спречавању повратка из емиграције, а ништа на обезбеђивању услова за повратнике? Да ли смо се икада запитали зашто Срби који су толико успешни у том свету у који смо толико загледани и заљубљени немају прођу овде и нису позвани да помогну у сређивању овдашњих прилика? Могу ли овдашњи, домаћи и приучени западњаци бити аутентичнији, професионалнији, способнији, стручнији и искуснији од Срба са Запада, оних који су се сами изборили за свој успех у животу? Зашто у дијаспори још увек влада толико висок степен неповерења према Матици и зашто је толико њихових иницијатива и пројеката завршило у кошу овдашње корупције, провинцијализма, сујете и одсуства било какве националне стратегије према огромном делу нашега народа који живи ван земље? Коначно, да ли је могуће да нико озбиљно, аргументовано и стратешки на државном нивоу није поставио питање повратка Срба из Расејања? Нити је до сада било озбиљног позива на повратак, нити су обезбеђени услови који би такав повратак промовисали и подстицали. Зар су нам вишак и немамо потребе за таквим и толиким потенцијалима Српског Расејања, посебно стручним и финансијским?!

Јасно је да полувековној непромењеној и готово непромењивој псеудоелити у Србији није у интересу никаква конкуренција и позитивна селекција, а посебно не она која долази из супериорне у односу на домаћу, елите српске дијаспоре. И ту се крије одговор на сва претходна питања: зашто би локални политичари, администрација, привредници прихватили боље од себе и дали им шансу да помогну Србији, и својим квалитетом истисну овдашњи неквалитет на свим пољима? Зашто, кад упркос пропасти Србије они могу и даље да трају на власти и управљају свим друштвеним монополима, не обазирући се на општи интерес?

Ето главног разлога зашто морамо заједнички и организовано да се супротставимо вишедеценијској негативној селекцији и радимо на стварању нове српске елите. Део ње свакако би требало да чине повратници из Расејања! Ова тема је, најзад, и велика провера државе Србије и представља легитиман притисак на све полуге власти да се окрену визији новог поверења и нових односа између матице и дијаспоре, чији би повратак и успешна реинтеграција повратника био један од најважнијих делова.

Коначно морамо да решимо и то питање: ко може да говори у име Расејања и зашто се тај глас не би чуо у Скупштини Србије? Са којим правом се дискриминише трећина нашег народа? Хоћемо тему дијаспоре као једну од централних националних тема у српској јавности у Матици и идеју повратка као јавну расправу о томе зашто је то важно и како до тога доћи?

Желите ли да се вратите или шта добија Расејање?

О коме ми заправо причамо? О људима који су под разноразним принудама морали да емигрирају, у новом свету најчешће почели ни од чега, са својих 10 прстију и постигли доста, а да им нико ништа није поклонио нити су добили од маме и тате, користећи пола века све друштвене привилегије као што је то често случај у Матици. То су они који углавном нису подржавали Милошевићев режим, али ни слепо веровали тзв. демократским усрећитељима постпетооктобарске Србије. Они су много помагали све српске одбрамбене ратове деведесетих, посебно избеглице, кроз небројене хуманитарне активности до данас. Они хоће и даље да помажу, али су толико пута преварени и изгубили су поверење. Ко данас интензивно ради на повратку најпре поверења, а потом Срба из Расејања?

Многи међу њима завршили су највеће светске универзитете и раде у најбољим фирмама света. То су они који имају радну етику на западном нивоу, као и све потребне стручне, техничке и технолошке квалификације. То су они који познају Запад изнутра, све његове предности и мане, а не стиде се свога националног идентитета и имају изражен патриотски осећај. То су сви они којима једино траже да у Србију шаљу тешко стечене паре, а да их до сада нико није позвао да се врате и понудио им конкретне повољности због којих би то требало да учине.

Да ли су онда Срби у Расејању савршени, неки суперхероји без мане и страха? Не, Срби у Расејању су део свога народа, са свим нашим манама и врлинама. И са много проблема:

- духовна асимилицаја: губљење српског језика, писма, вере, традиције и комплетног националног идентитета;

- материјална везаност за каријеру, посао, кредите, навике, стандард;

- наталожено одсуство поверења у Матицу;

- економска криза која постаје све већа широм Запада, губитак посла и перспективе, неадекватна запослења, неакредитоване дипломе, нерешени папири и социјални статус...;

- немање могућности где да се врати, шта радити, како се уклопити...

Да ли су ово све велики проблеми и кочнице за повратак? Јесу, свакако! Да ли се ишта може учинити ако се ништа и не проба? Не може, никако! Да ли је уз одређене озбиљне припреме и планове могуће решити неки од ових проблема и остварити услове за повратак? Мора да јесте, само неко треба да то жели и на томе ради!

Дакле, прво питање гласи: желите ли да се вратите? Друго питање јесте: када и како организовати повратак? Зар на Западу, где се читав посао и живот толико унапред планирају и представљају само различите врсте пројеката са унапред испланираним визијама, буџетима и роковима, не можемо од идеје повратка да направимо свој животни лични или још боље породични пројекат?

Визија, редослед корака, потребан буџет, рокови за остварење! Нека повратак постане наш лични, породични и свенационални пројекат на дуге стазе и кренимо малим али сигурним и чврстим корацима, постигнимо прве резултате, истакнимо позитивне примере, организовано радимо на томе, не одустајмо после првих препрека, покажимо да је могуће!

Желимо ли повратнике или шта добија Матица?

Зашто је све ово важно за Матицу? Зар нам није потребно нове стручности, радне етике, високообразованих, патриотизма, познавања Запада и светских кретања, и свега тога без одрицања од себе и свога? То нам управо доноси српска дијаспора, која је пуна пропуста и лошег наслеђа, али која толико често уме да буде отмена, родољубива, милосрдна, предузетничка, солидарна.

Сви који познају Српско Расејање добро знају колико је тамо остало неразумевања и неповерења према Матици, а знајући и наше прилике јасно је зашто је то осећање с правом тамо живо присутно. Али то, упркос свему, не може бити изговор: Српско Расејање је данас позвано да се врати и заједно са нама мења Матицу на боље.

Ово предлаже неко ко је остао, није желео да оде, ко се много година бори на више друштвених фронтова и ко нема могућности да било шта обећава у име државе, али има вољу и снагу да државу убеђује и притиска да се посвети овој теми. Опстанак и бољитак Матице не може бити борба само нас овде који још увек некако пружамо колики-толики отпор бесмислу и тоталној пропасти, већ заједничка одговорност да нешто променимо. Најлакше је изговорити се да у Матици ништа не ваља и нема услова за живот, али је то само бежање од преузимања одговорности и борбе. Сигурно је да се у Матици мора много тога мењати, али ко ће то да уради за нас и уместо нас?

Сасвим је јасно да повратак наших рођака из дијаспоре треба да желимо и ми у Отаџбини, али истински, као долазак оних које одавно нисмо видели и који су нам много недостајали. Јер, без тога њихова реинтеграција неће бити лака. Они су нам потребни, они су део нас, они доносе нову снагу српском друштву и држави.

Национална акција из дијаспоре

Шта треба конкретно учинити? Српско Расејање треба, и то би се могло назвати његовом историјском одговорношћу, па чак и обавезом, пре свега, да закопа све ратне секире и размирице међу собом: историјске, политичке, црквене, локал-патриотске, генерацијске и друге неслоге треба дефинитивно да постану прошлост. Пуно је разлога за то: нас је мало, а непријатеља је много; не смемо себи више дозволити луксуз било које врсте поделе и међусобног трошења снага; национално јединство је императив времена и услов заустављања континуираног процеса историјских пораза. Сваки појединац или организација нека задрже своју самосталност, али нека и допринесу заједничком добром делу, поштујући изнад себе ауторитет општег добра као бране нашим сујетама и личним амбицијама које раде на штету националне саборности и делотворности.

По узору на историјску традицију српског народа, данас би нам био најпотребнији велики црквено-народни сабор Срба у Расејању, са циљем разговора и договора о томе шта нам је чинити и преузимању учешћа у решавању судбине народа коме припадамо. У перспективи треба кренути са пилот-пројектима повратка – оних у овоме часу највише заинтересованих - у отаџбинске земље на Балкану. Али овај повратак не сме бити стихијски, неорганизован и неприпремљен, већ стратешки, у групама повратника и са прецизним планом за неколико првих година живота, ради лакше реинтеграције у српско друштво и заједничке борбе за промене овдашњих лоших навика и наслеђених негативних особина комплетног социјалног амбијента који их чека.

Можда је управо то данас највећа мисија српске дијаспоре: да се врати и донесе свеколике стандарде који су нам неопходни, примере добре предузетничке праксе, нове ветрове духовности, морала и патриотизма, нову енергију и оптимизам. Успех ових пионирских подухвата повратка у своју Отаџбину из Расејања, и потенцијални препород српске државе која би повратницима широм отворила врата понудивши им многе погодности, означио би почетак масовног повратка који у овом часу није реалан, и биолошка, етичка, привредна и политичка слика српског народа била би потпуно другачија.

Можда многима и у Матици и у Расејању овај предлог делује нереално и неоствариво, чак смешно, али - шта је алтернатива: само даља пропаст и пропадање српског народа на обе стране. Нека се нико не заварава: асимилацију у Расејању није могуће зауставити, већ је само питање која ће генерација подлећи - прва, друга или трећа. Матица је једина Обећана земља и простор наше личне одговорности и успеха. Српски сабор Двери не позива олако у непознато и у ризиковање читаве егзистенције и живота, већ само апелује на озбиљно промишљање и планирање и верује да је повратак могућ.

Уколико из било ког од наведених озбиљних разлога повратак није опција за Србе у Расејању, онда нема оправдања зашто се у страном свету нисмо боље организовали у очувању националног идентитета нових генерација и заштити српских националних интереса широм света.

Шта ако не повратак?

Порука Српског сабора Двери свим Србима света, после искуства посете преко 60 српских заједница у америчкој, канадској, европској и аустралијској дијаспори у последњих неколико година, жели да сугерише једну нову свест која у овоме часу није довољно присутна у нашем Расејању. У питању је неизбежна чињеница да морамо да се определимо: којим правцем треба да иде наше Расејање? Ми видимо само два могућа правца: један правац, о коме говори овај апел и којим мислимо посебно и озбиљно тематски да се бавимо наредних година - јесте идеја повратка у матичне српске земље на Балкану, на првом месту Србију, али и Републику Српску и Црну Гору. Са друге стране, ако нема те спремности на повратак, из било ког општег или личног разлога у који нећемо улазити, мора да буде спремности за организованост да се тамо у условима Расејања очува српски национални идентитет и да се не дозволи даља асимилација. Ако нема тога, ако нема или озбиљно организованог повратка или озбиљног организованог остајања, онда не личимо на озбиљан народ и то нисмо.

У свему овоме видимо двоструку и обострану корист: Срби који се враћају тако чувају идентитет и своје потомство у Српству и Православљу, а матичне земље добијају прилив људи који су били успешни на Западу и спремни су да и овде дају свој допринос. Нажалост, у овоме часу немамо уопште такву државну стратегију захваљујући неспособности наших актуелних политичких и других елита, које нити су позвале Расејање на повратак, нити омогућиле услове за повратак и реинтеграцију. С друге стране, ако не успевамо већ у тој стратегији масовног повратка, онда радимо на појединачним позитивним примерима и хајдемо барем у дијаспори да се озбиљно организујемо, хајде да осмислимо читав низ алтернативних установа које ће дугорочно да чувају српски национални идентитет и да онемогућавају даљу асимилацију, притом стварајући младе лидере, нове, модерне облике националног организовања и у перспективи моћне амбасадоре широм света.

Јер једно су социјалне интеграције у земље домаћине које су нам омогућиле пристојан живот у Расејању, а друго је асимилација и тако олака српска спремност да се изгуби и језик и вера и писмо и историјска сећања и свака друга кључна идентитетска тачка зарад потпуне уклопљености у друштва у којима се налазимо. Ако смо се већ определили да останемо у Расејању и интегришемо се у тамошња друштва, ако смо задовољни животним стандардима које смо тамо постигли и не желимо да их мењамо за неку неизвесност повратка, онда хајдемо у Расејању да се озбиљно организујемо и да наше будуће генерације сачувају национални идентитет и да постанемо жестоки промотери наших националних интереса широм света. Шта нас у томе спречава и може ли немогућност повратка из било ког разлога бити изговор за национално неогранизовање и нечињење тамо где смо решили да останемо?

...

Остатак текста у Слободи