Sloboda Online

Пише: мр Радован Калабић

Наставак

3 Сва многољудна војска, силно наоружање и грдна механизација доведени и довучени у Енглеску имали су, дакле,  да се расплињују и утапају у Средоземљу. Да би на састанку Черчил-Рузвелт у јануру 1943, у Казабланци, само десетак дана пре окончања херојске одбране Стаљинграда и предаје немачког фелдмаршала  Фридриха Фон Паулуса Црвеној армији, Англоамериканци одлучили да „форсирају Сицилију“. А шта ће предузимати по заузимању Сицилије имали су да се договоре на Трећој вашингтонској конференцији, одржаној од 12 до 25 маја исте године.

Најважнија одлука тицала се новог одлагања у отварању Другог фронта. Овог пута за 1. мај1944! Одлучено је такође да се Италија избаци из рата, као предуслов за инавазију преко Ламанша ка Берлину. У пракси то је значило увући се безнадежно и бесциљно у крш Италије, затворене на северу Алпима, и ту тапкати и бауљати све до краја Другог светског рата.

Тако је Хитлер добио још једну, целу 1943. годину да све своје снаге употреби против Руса на Источном фронту, а доказ за то је и изјава немачког главног команданта у Западној Европи фелдмаршала Карла Герда фон Рундштета : Да су се Савезници искрцали 1943, не би наишли ни на какав отпор.

Зато и даље остаје отворено питање на каквим је поузданим проценама, или чак можда и гаранцијама са највиших места из противничке коалиције Хитлер увераван, умириван или охрабриван да му са Запада, бар док не заврши са Русима, не прети никаква озбиљнија опасност? Те да безбрижно, пуне три године, на Западном фронту може да  држи малобројне, другоразредне и скоро безначајне трупе за одбрану од Англоамериканаца?

Испало је, ипак, да су Руси, уз небројене жртве, после војничког тријумфа код Стаљинграда, сами завршили са Немцима на Источном фронту, па су сада на миру и са позиција силе могли да планирају следеће кораке у свом победоносном походу на Берлин.

Први сигнал озбиљног упозорења и недвосмислена порука да са њима неће моћи да се играју као што су се до сада играли представљао је опозив совјетских амбасадора из престоница Велике Британије и САД. И то овим редоследом, што је врло важно у међународним односима : 28. јула 1943. је саопштено да ће совјетски амбасадор у Британији остати у Москви, а 16. августа да се Литвинов неће ни враћати у Вашингтон.

Тек тада наступа стрка, паника и пометеније у англоамеричким редовима и права језа од примисли да ће Москва склопити сепаратни мир са Хитлером, претходно задовољавајући своје територијалне апетите, и оставити рањеног, али још моћног, крвожедног и помахниталог Хитлера очи у очи са својим дојучерашњим вероломним савезницима, Енглезима и Американцима!

Зато, и само зато, долази до нагле и корените промене у англоамеричким ставу према СССР-у. До заузимања потупно новог и другачијег курса према Москви  који је имао за циљ да  је, с правом озлојеђену и расрђену,  уступцима на свим пољима, одобровољи и поврати њено из темеља пољуљано поверење. Да по сваку цену обнови узајамне савезничке односе и докаже спремност и искрену одлучност Лондона и Вашингтона да ће до краја рата, заједно са Москвом, ступати у офанзивном поретку и победничком строју против Хитлера.

Зато, и само зато, пред састанак Черчила и Рузвелта у Квебеку, од 17. до 24. августа 1943. долази до ужурбане израде  једног реферата и важног документа, чији је аутор Хари Хопкинс, специјални помоћник америчког председника. У том реферату читамо, између осталог, и следеће процене и закључке :

„ Русија је главни фактор у рату... Морају се учинити сви напори, да би се обезбедило њено пријатељство... Русија ће господарити Европом по слому Сила Осовине... Утолико је неопходније да се развију и одрже пријатељски односи с Русијом...“

У тој и таквој атмосфери, у брижним напорима да поврате Стаљинову савезничку наклоност, припреман је и одржан први састанак тзв. Велике Тројке у Техерану, од 28. новембра до 1. децембра 1943. Податак да је том историјском сусрету у Техерану претходила Московска конференција, на којој су сада практично на ноге Вјечеславу Молотову дошли колеге Ентони Идн и Кордел Хал, говори о битно измењеном односу снага унутар Антиосовинске коалиције.          Амариканци и Енлези су сада ти који у Москви од 18. октобра до 1. децембра 1943. очекују помоћ и траже разумевање.

Најважнија одлука донета у Техерану, на првом састанку Стаљина, Рузвелта и Черлила, односила се на коначно и неопозиво утврђивање маја 1944, као рока за инвазију преко Ламанша и отварање Другог фронта у Европи (операција Overlord). У своју велику победу у Техерану Стаљин је могао да упише и одлуку да се изврши упад у Јужну Француску, два и по месеца након инвазије Ламанша. То је значило да Американци и Британци практично дижу руке и од дуго наговештаване могућности да се искрцају на Балкан. За највећи број Срба и њиховог вођу герилског отпора, генерала Драгољуба Михаиловића, ова одлука била је од далекосежног значаја. Она им је запечатила  ратну, али и поратну судбину.

4

Још октобра 1943, пред саму Московску конференцију министара иностраних послова СССР, САД и Велике Британије, Јосип Броз, у чији је штаб Черчил послао и свог пустопашног сина Рандолфа, једним телеграмом обевештава Стаљина о одлукама које ће донети у Јајцу 29. новембра, само дан након  отварања Конференције Тројице Великих у Техерану. Из тог телеграма се јасно види да је он своје политичке потеза и поступке потпуно синхронизовао и ускладио са најповерљивијим информацијама добијеним из Лондона. У том телеграму стоји:

„ Британски генерал ( односи се на Фицрој Меклина, шефа британске војне мисије код Броза – прим. Р. К. ) већ нам је саопштио да Британска влада неће инсистирати на помагању Краља и Југословенске владе у Лондону“

Логичан закључак који следи из овог обавештења је да Британска влада неће инсистирати ни на помагању минстра војске и морнарице кога је та иста Југословенска влада у Лондону именовала, а они непуне три године хвалили као храброг вођу покрета отпора, док су Американци о подвизима његових герилаца чак и филмове снимали.

Зато је 30. новембра 1943. у Техерану, на ручку са Хопкинсом и Молотовом, британски министар иностраних послова Идн одвраћао свог колегу од намере да Совјети упуте једну своју мисију код генерала Михаиловића, уз образложење да према извештајима британских официра на терену „с Михаиловићем не треба радити“.

Све стране у Техерану глатко су нашле заједнички језик у одлуци „ да партизане у Југославији треба помоћи снабдевањем до највеће могуће мере, као и операцијама командоса“

То је практично значило продужетак и ново распиривање грађанског рата у окупираној Србији. У одлуци да инсталирају Броза на власт Англоамериканци неће презати ни од тога да се директно умешају у сукобе зараћених страна. Стога су, нешто касније, у договору утаначеном између Черчила, Броза и Меклејна, коме је на располагање придодат Коча Поповић, уприличили ваздушни терор над Србијом и Црном Гором, под изговором да бомбардују „стратегијске циљеве у Југославији“. Испоставило се, међутим, да су ти „стратегијски циљеви“ углавном густо насељене градске четврти у којима је страдало на хиљде цивила. Нису поштеђена чак ни породилишта, као оно у Крунској улици у Београду, ни сиротишта, ни колективни смештаји за старе и избеглице...

Губици немачког окупатора били су, међутим, скоро занемарљиви.

Да би се сломио отпор Срба и српски народ био натеран да прихвати Броза Енглези и Американци 1944. чак 13 пута бомбардују Београд. У истој години у којој припадници герилских формација генерала Михаиловића спашавају око 500 оборених америчких пилота, у чувеној операцији Ваздушни мост ( Halyard )!

Да ће бомбардовање Београда на најсветије хришћанске празнике постати манир наших „Западних савезника“ , као нпр. бомбардовање на православни Васкрс, потврдила је и НАТО агресија из 1999, у којој је извршена и реприза узастопног бомбардовања Ниша касетним бомбама, чија је употреба по Међународном ратном праву строго забрањена. Узгред, на Нишу и Србима су и 1944. први пут испробане фосфорне бомбе, којима ће само пола године касније Енглези и Американци до темеља сравнити отворени град Дрезден, у коме није било ни војних постаја, ни армијских трупа.

Најтежу судбину у Србији за време Другог светског рата  доживео је, ипак, Лесковац, коме су Енглези и Американци на себи својствен начин „честитали“ рођендан краља Петра II, 6. септембра 1944.

У данима послератног мира и славе Фикрој Меклејн, Черчилов официр за везу код Броза, присећао се својих херојских подвига. У књизи ,,Источни приступи” („Eastern Approaches“), објављеној 1950, он бележи да је лично од Черчила и генерала Вилсона добио налог да са острва Виса оде у Србију и на лицу места координира будуће операције. Броз је са њим послао Сретена Жујовића, а јужно од Лесковца чекао их је Коча Поповић.

„Нашао сам Кочу“, записује Меклејн и наставља, „извађене су мапе и сместа смо се дали на посао... Од Балканског ваздухопловства (посебне јединице Команде савезничких средоземних снага са седиштем у Барију, прим. Р.К.) нам је потврђено да ће тући где год буде требало.“

О бомбардовању Лесковца, које је посматрао са брега, бригадир Меклејн бележи: „Цео Лесковац као да се дигао у ваздух у вихору прашине, дима и рушевина. Ломљава нам је ужасно парала уши... Оно што је остало од Лесковца, лежало је обавијено покровом од дима... И сами партизани су изгледали потиштени.“

Под рушевинама Лесковца остала је, како се процењује, скоро петина од 28.000 становника. Њих нешто више од 5.000. Немачки губици били су скоро триста пута мањи.

Бугарске трупе и Недићеве снаге град су напустиле неколико дана пре бомбардовања. Иако га је депешом о томе обавестио, Коча Поповић тражи од свог врховног команданта да се „најхитније озбиљно бомбардује“ град који су некад звали српски Манчестер. Нешто касније усплахирено додаје и тражи: „И Лебане. И Леба-не! Леба-не!”

У знак захвалности Броз је свом пријатељу Меклејну, после рата, поклонио вилу на Корчули, где је он и написао добар део својих мемоара.

Десетак дана по завршетку Недеље пацова, како је названа савезничка операција ваздушне инвазије на Србију, Броз прво лети за Крајову, у Толбухинов штаб у Румунији. Потом од Стаљина, по претходном споразуму са Черчилом, добија пристанак за класичну копнену инвазију на Србију. Јединице Црвене армије 20. септембра 1944. прелазе Дунав код Кладова. Остало је познато. Много шта може се проверити на Споменику ослободиоцима Београда.

Трагичан биланс вишемесечног англоамеричког бомбардовања и масовног страдања цивилног становништва у Србији и у Црној Гори остао је несачињен. Више од десет хиљада невиних жртава остало је без заслуженог помена. А стратишта без достојног обележја.

5

Англоамерикаци су по трећи пут пролонгирали отварање Другог фронта и обећано искрцавање у Нормандији. Тек 6. јуна 1944 отпочели су операцију Overlord.

Само што су се стационирали, привикли на нове услове и почели да продиру у дубину европске територије, ка Берлину, Стаљин им приређује  осветничко изненађење. Он преко Московског радија позива 29. јула 1944. Пољаке у Варшави, чија се избегличка влада, као и југословенска, за све време рата налазила у Лондону, да се дижу на устанак против немачког окупатора. А онда, сутрадан, 30. јула, неочекивано обуставља своју офанзиву ка Берлину, пред само избијање побуне у Варшави, и истог дана отвара ка Балкану два фронта. Маршали Толбухин и Малиновски, са отприлике четрдесет дивизија, преплавили су Румунију, Бугарску, Србију, Мађарску, Чехословачку и половину Аустрије, претварајући све те државе, сем Аустрије, у своје комунистичке сателите. Истовремено, Стаљин овим крупним маневром, у стилу велике одмазде, враћа Англоамериканцима жао за срамоту.

За то време његове јединице, с друге стране реке Висле, шездесет и три дана, мирно и незаинтересовано посматрају епску борбу Пољака против Немаца, која ће се завршити поразом и тешким пострадањем још једног великог словенског народа.

Ангажовање Црвене армије на Балкану и обустављање масовних покрета њених трупа ка Берлину, све до половине јануара 1945, пружило је могућност Хитлеру да предахне, да прикупи снаге и изврши жесток напад на Англоамериканце у Арденима. То је, уједно, била и прилика Западним савезницима да испробају своју храброст и офанзивну снагу у директном и највећем копненом судару са Хитлером, који су имали за све време Другог светског рата у Европи. Била је то и  њихова највећа копнена битка, коју умало нису изгубили и која је представљала крупан поремећај на Западном фронту, с губитком  од преко шездесет хиљада америчких и британских војника.

У зору 16. априла 1945. Црвена армија, под командом маршала Жукова, почела је завршну офанзиву против коначног и најчвршћег упоришта Трећег рајха. Сама и без икакве помоћи савезника, она је, за две недеље, успела да сломи и последњи отпор милион немачких војника који су чували Фиреров бункер. Завршну битку победе над нацизмом и фашизмом у Европи, која је уједно означила и крај Дугог светског рата, Црвена је армија платила са 100.000 погинулих и 200.000 рањених војника. Поређења ради, то је приближно трећина свих укупних губитака Американаца за све време Другог рата. Процене совјетских губитака крећу се од двадесет пет до двадесет седам милиона жртава!

...

Остатак текста у Слободи.