Пише: Милослав Самарџић
Зато прилажем једну збирку фотографија и демантујем романе Добрице Ћосића ''Далеко је Сунце'' и ''Деобе''. Партизане, којима је и сам припадао, Ћосић је описао као народну војску и оличење добра, док је четнике приказао црње и од самог ђавола.
Али, на Ћосићеву жалост, остало је много фотографија, које нам говоре ко је уистину какав био. Мада је за њихово поседовање режим за који се Ћосић борио свирепо кажњавао, сачувани су чак и снимци ослобођења Крушевца, 14. октобра 1944. године. Тога дана четници су савладали немачки гарнизон, а народ их је дочекао како доликује: букети цвећа, осмеси, руке у знак поздрава... (слика бр. 1). Камиони које возе четници су запленили пар дана раније, приликом ослобођења Ражња од Немаца.
Са балкона Хотела ''Париз'' - на чијем месту се данас налази зграда позната под именом ''Коцка'' - поздравне говоре одржали су пуковник Драгутин Кесеровић, совјетски пуковник Пронин и амерички поручник Елсфорд Крамер (слика 2).
Грађани су се окупљали и испред споменика Косовским јунацима, у самом центру (слика 3).
Испред споменика је поздрављен и почасни вод четника (слика 4).
Било је весело и на улицама. Овде видимо четнике и грађане, са америчком и совјетском заставом (слика 5).
Међутим, у град ускоро улази Црвена армија, која хапси велики број четника и одводи их у логор. Иза Стаљинове војске у Крушевац улазе партизани (слика бр. 6). Сада је призор дијаметрално супротан него пар часова раније: нема цвећа, нема осмеха, нема ни једне руке дигнуте у знак поздрава. Очигледно, народ је доживео партизане као окупаторе.
Из села Велика Дренова само једна особа провела је рат у партизанима - Добрица Ћосић. Тако је он, поред свега осталог, пропустио и велики слет који су 7. маја 1944. године у Великој Дренови организовали четници 1. трстеничке бригаде Расинског корпуса. На овом снимку из Велике Дренове, испред раздрагане дечурлије стоје: са заставом, Мирко Бајић, студент права, са аутоматом лево, Миодраг Топличић, учитељ, десно Радомир Борчевић; лево са карабином, Томислав Топличић, десно Раде Катић (слика 7). Сви су из суседног села, Медвеђе.
Фотографија бр. 8 снимљена је на мосту у Медвеђи. Овековечени су омладинци из Медвеђе док се враћају са слета у Дренови. Снимак документује колико је омладине било у четницима из само једног села. Командант Ћосићевог Расинског партизанског одреда, Малиша Секуловић, пише да је током 1943. године та јединица имала укупно 40 партизана, што је, као што се види, мање од бројног стања четничке омладине у само једном селу Расинског округа.
На фотографији бр. 9 јасно се виде лица три четничка омладинца из Медвеђе, приликом полагања заклетве 1941. године. Са леве стране је Милован Ђукић. Он је преживео Босанку голготу, после рата је робијао, преминуо је 1995. године. У средини је студент Мирко Бајић. Њему се крајем 1944. губи сваки траг. Десно је Раша Дубљанац, несвршени богослов.
Следећа фотографија, бр. 10, настала је 1942. године, у Вулином забрану крај Медвеђе. Група четника слуша Радио Лондон. Десно седи капетан Радослав Филиповић, командант 1. трстеничке бригаде Расинског корпуса (нестао је у Босни пролећа 1945).
Има још доста фотографија из Ћосићевог родног краја, које демантују његове књиге, али на жалост простор је ограничен.
Углавном, то су ти четници који су наводно инспирисали Добрицу Ћосића за стварање оних силних негативних ликова у романима. Кажем наводно, јер су за те ликове Ћосића могли да инспиришу једино његови ратни другови, од којих су поједини поубијали тако много људи, да се и данас неки топоними крај Крушевца зову по њима. ''Маџино гробље'', на пример.
У Крушевцу и околним селима и варошицама, Ћосићеви другови убили су, према свом партијском програму, хиљаде људи. Из књиге свештеника Драгића Илића ''Топле сузе на путу за Јерусалим'', сазнајемо да су нарочито волели да убијају на верске празнике. Такође, да су убили и 30 свештених лица Српске православне цркве.
Јереј Животије Поповић, парох беловодски, погубљен је уз велико мучење, у ноћи између 13. и 14. новембра 1944, на Багдали.
Свештеника Душана Поповића, пароха велућког, натерали су да чита опело самоме себи, а потом су га свирепо мучили док није издахнуо. То је било на Светог Николу 1944, у Пакашници.
У порти Манастира Свети Роман комунисти крајем 1944. само у једном дану убијају 18 богословаца и студената Теолошког факултета.
...
Остатак текста у Слободи
Формулар за претплату
