Sloboda Online

Пише: Марина Дабић

*Од преко 700 колективних центара, колико их је било деведесетих, данас преостало мање од десетак процената, али у њима и у «званично непризнатим» колективним смештајима и данас у нехуманим условима живи око 6.000 људи*

O избеглицама и расељенима Србија говори на основу статистичких података и потресних слика. Чешће и жалосније кад су у комбинацији са датумима који обележавају муку људи који су једног дана имали дом, а већ сутрадан им се живот заувек изменио. Светски дан избеглица обележава се 20. јуна, али медији у Србији као да су ове године тај дан пробали да «забашуре». Обележили га јесу, руку на срце, али као да је и њима тешко пало што ће следеће године бити равно две деценије откада држава у мору проблема има и проблем људи ишчупаних из корена, да их више никад и нигде на прави начин не пусте.

По броју избеглих и расељених људи Србија је и данас прва у Европи, а пета у свету међу земљама са такозваном «продуженом избегличком кризом». Четири бивше југословенске републике: Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора, недавно су се споразумно обавезале да ће коначно усагласити своје статистичке податке и да ће, до краја 2010. године, сачинити заједнички пројекат којим би се «коначно затворило избегличко поглавље на Балкану».

Данас звучи невероватно, али Србија је почетком несрећних деведесетих имала више од 700 колективних центара. Пре две године, од те бројке, остало их је десетак процената. Од тих седамдесетак колективних центара, десетак их је затворено током прошле године, па их данас има шездесетак у којима још увек живи око 4.000 оних који ни данас немају другачији кров над главом.

Држава је, управо 20. јуна, за Светски дан избеглица, најавила да ове године планира да смањи број колективних центара за још десетак процената. То су, међутим, само бројке које се тичу «признатих колективних центара». Већи проблем су они, «званично непризнати», а реално постојећи, којих је скоро 40 и у којима и данас живи око 2.000 људи.

Један од њих је напуштена зграда Машинског факултета у Краљеву у којој, у нехуманим условима, живе двадесет две особе избегле из Хрватске и још 25 расељених са Косова и Метохије. Неке од бивших учионица испреграђиване ламперијом одузимају право на приватност. То је последње право, у низу многих, које су ови људи изгубили.

«Оно мало душе…»

За Светски дан избеглица, Крајишници, а у овом колективном центру их је тачно 15, направили су мало славље уз крајишке песме, обичаје и традицију из родног краја. Чак су организовали и такмичење у косидби.

- Проклети  рат нам је одузео право да косимо наше ливаде, па смо одлучили да косимо ове около које иначе нико не би покосио. Овде смо годинама и у некој нашој измишљеној стварности ове су ливаде постале наше, зашто да их не средимо? У сваки од ових стогова сена стане по неколико килограма чежње за завичајем. Ма, могли су «велики умови» који су одлучивали о судбини малог човека све да нам узму, ђедовину, очевину, све што је свако од нас имао, али још се није родио онај који би умео да човеку одузме «оно мало душе» коју вам на рођењу да завичај – сетно каже 85-годишњи Симо Ђурић из Книна који је сигуран да родно небо никад више неће видети, али га се, каже, још увек сећа у живим сликама и бојама.

Бака Драгиња Видић живела је до 1995. године у крајишком селу Вранић. Осмочлана породица избегла је, у лето те године у Србију која их је «удомила» у колективном центру у Клини на Косову и Метохији. После осам година, опет завежљаји у рукама и селидба са «оно мало душе» које свако од нас увек има спаковано са собом. Стигли су тако у Краљево где им је, баш као и онима који су, јуна 1999. године напуштали Космет,  «прва веза» са светом увек био Слободан Станишић, повереник Комесаријата за избеглице. За човека који у свом родном граду ни са 55 година нема свој кров над главом имају само речи хвале. Он не жели о томе да говори, али као да се увек стидео да трајно реши своје стамбено питање поред људи који су у дану изгубили све. Потпуно је посвећен њиховим проблемима, могу да га позову у свако доба дана и ноћи, он је, једноставно, неко ко увек има времена. За све оне који су своју приватност и живот у приватном смештају који не могу да плаћају, жртвовали за, како медији воле да кажу, какву-такву економску сигурност. А заправо, реч је тек о чињеници да знају где ће спавати и да сваког дана имају 300 грама хлеба по човеку, у 13 часова кувано јело, углавном без меса, месечно неколико конзерви нарезака и паштета и нешто средстава за хигијену. Кад вам саговорници резигнирано кажу «живот је све што те снађе», помислите само колико мора да је туге, јада и невоља стало у ту реченицу.

Све тежи повратак кућама

- Ми смо протерани са места рођења, са места одрастања, живљења, са места рада. Покрадени смо и материјално, и ментално. Осакаћени на много нивоа. Заборави човек на све материјалне вредности које је имао, али најтеже што вам стоји у свести је да натерате окружење да призна да нису избеглице саме криве за своје стање. Нама би значило да се открију и разоткрију злочини и злочинци, да се именују политичари и сви они који су учествовали у етничким чишћењима, протеривањима људи. Неко је морао да створи стање које доводи да ја «избегнем» из свог живота – тако је говорио Драган Јовановић, координатор за Краљево Удружења породица киднапованих и несталих, све док га, у пролеће ове године «избегличко срце» није издало и буквално препукло на радном месту.

Током прошле године Комесаријат за избеглице решио је стамбене проблеме око 1.400 избеглих и расељених људи. Према речима Владимира Цуцића, комесара за избеглице Владе Србије, ове године планирано је решавање стамбених проблема избеглица и расељених у 30 до 50 општина. То подразумева да би са списка подстанара колективних избегличких центара било скинуто још између 1.000 и 1.500 људи.

- Све заједно је тек мали корак у решавању овог великог проблема, али и са том чињеницом Комесаријат за избеглице представља једног од највећих социјалних градитеља у земљи – рекао је Цуцић поводом Светског дана избеглица.

Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки-мун поновио је, 20. јуна, на дан кад о избегличком питању медији говоре гласније него осталих дана у години да «избеглице које су лишене својих домова не смеју да буду лишене своје будућности», а високи комесар Уједињених нација за избеглице Антонио Гутереш упозорио је да је «све тежи повратак људи кућама». Јер, бројке су неумољиве: број избеглица у свету остао је релативно непромењен, 15,2 милиона, од којих се прошле године кућама вратило око 250.000 људи. То је најнижи ниво добровољног повратка избеглица за последње две деценије!

И једно познато, лепо лице, амбасадорка добре воље Високог комесаријата УН за избеглице Анђелина Џоли, подсетила је како «већина од нас узима здраво за готово чињеницу да имамо дом, место где припадамо и осећамо се безбрижнима».

- Они који побегну од сукоба и прогона више немају свој дом, а проћи ће више година док не буду могли да му се врате. У суштини, многи се можда никада неће вратити – рекла је Анђелина Џоли, подсетивши да живот заиста уме да буде суров према некима.

Плаво избеглиштво

На Међународни дан избеглица, чувени њујоршки Емпајер стејт билдинг је, први пут ове године био осветљен плавом бојом. Плавом бојом су светлели и Колосеум у Риму, али и мост на реци Ибар који дели Косовску Митровицу.

Али, јавност је жељна добрих вести, иако се чини да само лоше продају новине. Према подацима српског Комесаријата за избеглице, десет процената садашњег становништва није живело на територији Србије до 1991. године. Србија је на првом месту у Европи и по томе што је од избијања рата на просторима бивше Југославије збринула више од 950.000 избеглица, прогнаних и интерно расељених лица. За скоро 20 година више од 200.000 избеглица и расељених је стекло држављанство Србије што представља један од највећих процеса интеграције на старом континенту у последњих 15 година.

Према најновијем истраживању, две трећине избеглица у Србији је старости између 19 и 59 година, трећина нема никакво запослење, а најугроженијих домаћинстава, без смештаја и с малим приходима има 41 одсто. Највећи број «људи без корена» су подстанари (42 одсто) или живе код родбине и пријатеља (око 20 одсто). Можда зачуђујуће, али само пет процената испитаника је навело да жели да се врати у земљу порекла.

Према речима омбудсмана Србије Саше Јанковића, представа коју локално становништво стиче о трагедијама и драмама стотине хиљада људи који су преко ноћи постале избеглице личи на велике и застрашујуће пожаре чији су узроци далеко од очију јавности. Јер, у часу кад прекораче границу, многи од њих остају у стегама разних других граница иза којих, пошто су изгубили све, испочетка морају да започињу нови живот, неретко приморани чак да доказују своје постојање. Сурово, али истинито, без личних докумената, они остају трајно невидљиви под бирократском лупом.

...

Остатак текста у Слободи