Sloboda Online

Пише: Срђа Трифковић

Међународни суд правде у Хагу је 22. јула одлучио да једнострано проглашење независности у Приштини фебруара 2008 није било у супротности са међународним правом. Тиме је само потврђена чињеница које би сваки нормалан човек требало да је свестан још од 23. марта 1999: да ни после краха комунизма овим светом не влада истина и правда, већ лаж и сила.

Ова одлука МСП само за наивне долази неочекивано. За Бориса Тадића, Вука Јеремића и њихове налогодавце у Вашингтону (пардон, Ленглију) и Бриселу та је одлука била не само очекивана, него и жељена. Спољним креаторима садашње владајуће коалиције њих двојица су од почетка обавезни да прихвате свршен чин на Косову, али је власт истовремено зазирала од реакције домаће јавности и од политичке цене таквог чина.

Кореографисана фарса са стављањем целокупног српског политичко-дипломатског капитала на МСП понудила им је алиби за прихватање неприхватљивог. Наравно да ће догодине и формално лећи на руду – то су de facto учинили још од тренутка прихватања Еулекса – али сада имају смоквин лист ове “изненађујуће” и “неправедне, разочаравајуће” одлуке као коначног покрића за своју работу. Учинили људи шта су могли, борили се вала к’о лавови…

Актуелна београдска власт се од првог дана само правила да се “бори за Косово”, а њени спољни налогодавци су се правили да им због тога није право. Тобоже, траже Јеремићеву оставку, али Тадић неће да на то пристане. Глупости.

Прошло је преко пет година од како сам у Политици 29. јуна 2005. изнео у јавност да је приликом званичне посете Вашингтону, шест недеља раније, главни саветник једног од највиших београдских државних функционера у неформалним разговорима са својим америчким домаћинима прихватио отцепљење Косова као готову чињеницу. Према цитату у Политици, рекао им је „да је независност Космета неминовна и да је најважније наћи формулу да се та независност спроведе на начин да би се спречио превелики политички добитак за националисте… Произилази да нема дилеме хоће ли српска страна прихватити независност, него како да се то запакује са што мање роптања у народу и са што мање последица за поборнике опције која пристаје на све.”

Потом сам у Гласу јавности, Геополитици, подгоричком Дану и другде изнео о ком је то саветнику реч. Он је од 15. маја 2007. до данас министар иностраних послова Србије. А вукови, као што знамо, длаку мењају али не и ћуд.

Последице одлуке МСП осетиће се свуда где букте сепаратистички покрети, од Кавказа до Кашмира, од Курдистана до Каталоније. Међутим, последице на Балкану ће бити најтеже, јер баш на овом терену незавршеног посла има понајвише.

Две недеље пре хашке пресуде, током прве половине јула, били смо сведоци ритуалног подгревања мита о сребреничком “геноциду” и српској егзистенцијалној кривици, уз здушно статирање шефа српске државе на ходочашћу у Поточаре.

Половином месеца јула из Новог Пазара упућене су ратнохушкачке изјаве имама Зукорлића, срачунате да убрзају избијање већ увелико испрограмиране санџачке кризе.

Истовремено, из проалбанских обавештајно-аналитичких кухиња и њихових београдских подружница лансиране су приче о размени територија између “Приштине и Београда”, чиме се припрема терен у Прешеву за следећу фазу косовске кризе: пресецање Коридора 10. После одлуке МСП Тачи и другови сматрају дас у им одрешене руке за буквално све.

За почетак рачунају на “пад” севера Покрајине. После експлозије бомбе у северној Митровици (чији ће починиоци остати некажњени, наравно), егзодус преосталих Срба на Косову – мање-више окочан јужно од Ибра – захвата и Зубин Поток, Лепосавић, Звечан...

Да не заборавимо: посета турског премијера Речепа Ердогана Србији крунисана је отварањем Турског културног центра у Новом Пазару и најавом изградње пута од Пазара до Аљиновића (50км ваздушне линије од Горажда) турским парама.

Наведени догађаји нису неповезани, суи генерис елементи балканске политичке сцене. Они су органски део једног те истог геополитичког процеса и пројекта чије се име мало ко у данашњој Србији усуђује да изусти. Име му је Зелена трансверзала. Што су захуктавање процеса и убрзавање реализације пројекта очигледнији, то је женантније српским “аналитичарима” (да политичаре не помињемо!) да те две речи превале преко усана.

Зелена трансверзала има два међусобно повезана значења. Једно дефинише дугорочни пројекат успостављања географски непрекинутог ланца већински муслиманских заједница од Турске на југоистоку до Цазина на северозападу. Друго означава процес јачања етно-религијске самосвести муслимана на наведеном подручју, уз истовремено ширење географског простора њихове демографске доминације и ескалацију политичких захтева, са крајњим циљем успостављања суверене државности ентитета са муслиманском већином и њиховог отцепљења од немуслиманских држава.

Опција отцепљења добила је одлуком МСП пуни легитимитет. И пре те одлуке, политички, културни, верски и демографски трендови међу муслиманским заједницама на Балкану указивали су да Трансверзала поприма јасан геополитички облик. Процес ће се сада убрзати. Хришћанске заједнице на Балкану налазе се у демографском суноврату. Стопа раста је негативна у свим земљама региона са хришћанском већином. Насупрот томе, муслимани имају највећу стопу рађања у Европи, а Албанци су на врху листе. Ако се тренд настави, муслимани ће имати просту већину на Балкану до краја идуће деценије.

Са преко 70 милиона житеља, Република Турска почива на споју национализма европског типа и исламског етоса, који потхрањује осећај снажне блискости са муслиманским заједницама широм Балкана. Кемалистички дух није никада продро даље од војске и уског слоја градске елите. Неоотоманизам кључ је оживљавања ислама и етничке самосвести широм регије. Турска се враћа на балканску сцену самоуверено и бахато, а садашња српска власт прихвата неоотоманску охолост рајетински кротко и снисходљиво. Нема речитијег  призора од Бориса Тадића који у Истанбулу прихвата Турке као медијаторе између њега и Силајџића. Турцима поверити посредничку улогу између Срба и босанских Муслимана сулудо је.

Без извора политичке, економске и духовне подршке на југоисточном шпицу Балканског полуострва, исламски препород у бившим отоманским поседима на Балкану не би био могућ. Спој национализма и исламизма у Ердогановој Турској има за циљ не само да потре плодове секуларизације из прошлих 85 година; он је сам по себи формула препорода Турске као геополитичког фактора првог реда. Под вођством Ердоганове АКП, Турска је постала не само исламистичка, него и ревизионистичка. Дугорочне амбиције Турске, међутим, погубне су по стабилност Балкана уопште и по српске интересе посебно. Оне се неће зауставити пре повратка на status quo ante из лета 1912, ако не и 1876. МСП у Хагу сада је створио и квазиправну основу за такве амбиције.

“Санџак” је следећи. Он представља једну од најкритичнијих геополитичких тачака на Балкану. За исламисте, кључна демографска пукотина дуж зеленог ланца постоји у три општине у Србији: Прибој, Нова Варош и Пријепоље. У општинама Сјеница и Тутин Срби постоје још само у траговима, а у Новом Пазару убрзано нестају. Турска је активно укључена у премошћавање те критичне недостајуће карике, уз несхватљиву спремност званичног Београда да им тај посао максимално олакша. У односу на Зукорлића Турска сада лукаво игра улогу “доброг полицајца”: само препустите нама тај ваш проблем, Ердоганова је порука Тадићу, ми ћемо га држати под контролом када ви то већ не можете или не смете.

...

Oстатак текст у Слободи