Sloboda Online

Пише: Милослав Самарџић

Мајору Милошу Глишићу комунисти су дозволили да говори без ограничења у завршној речи, али су потом то што је рекао скривали све до наших дана... ‘’Слобода’’ ексклузивно доноси делове оригиналних стенограма са суђења столећа

На оптужничкој клупи на суђењу столећа 1946. године, уз генерала Дражу Михаиловића нашао се и један од његових најближих сарадника из прве фазе рата, мајор Милош Глишић, логораш Маутхаузена број 3.472. Глишић је био један од малобројних који је у овом логору смрти преживео скоро три године.

Уочи немачке офанзиве на Равну Гору, крајем 1941. године, Дража је послао Глишића на најтежи задатак - да се као његов шпијун убаци у непријатељске редове. Глишић је тада из Дражиних формално прешао у такозване владине четнике. Били су то четници под командом окупационе владе Милана Недића и зато легални пред Немцима. Сам процес убацивања Дражиних четника у владине четнике због тога је назван легализацијом.

Глишић је издржао у непријатељским редовима до лета 1942. године. Тада је поручио Дражи да му је Гестапо на трагу, затраживши дозволу да се повуче у шуму. Међутим, корист од легализованих четника била је неизмерна: они су набављали оружје и опрему, али и обавештајне податке о предстојећим немачким операцијама. Из Операције ''Форстат'' Дражина Врховна команда извукла се управо захваљујући Глишићу и његовом првом претпостављеном - такође легализованом официру, мајору Вучку Игњатовићу.

Зато је Дража наредио Глишићу да издржи још неко време.

Али, испоставило се да је већ било касно.

Гестапо открива да је Глишић убачени Дражин официр, хапси га и свирепо мучи у Ратничком дому у Београду, тражећи да изда свог команданта.

Глишић је све издржао, па је послат у пакао: у концентрациони логор Маутхаузен. Да је био заробљен као илегални Дражин четник, у шуми, Немци би га третирали као војника и одвели у заробљенички логор. Овако, третирали су га као шпијуна. То је био разлог што су многи официри, попут потпоручника Радомира Петровића Кента, молили да буду упућени на фронт у Босну, само да не би били легализовани...

Вести о судбини ухваћених шпијуна биле су страшне.

Легализованог капетана Радована Стојановића, Немци су убили тако што су у Маутхаузену пустили дресиране вучјаке да га растргну.

Мајора Вучка Игњатовића пратила су три љотићевца специјално због тога убачена у његов одред. Убили су га у његовој канцеларији, у Новој Вароши, чим су открили да је у вези са Дражом.

Легализовани капетан Живадин Љубисављевић доживео је судбину мајора Глишића: када га је америчка војска избавила из Маутхаузена, имао је свега 40 килограма.

Сурову судбину доживели су и они који су од почетка били у тзв. легалним формацијама, па су касније почели да раде за Дражину организацију и били откривени. Потпуковник Милан Калабић, отац команданта Горске краљеве гарде, капетана Николе Калабића, био је Недићев окружни начелник у Пожаревцу. Издржао је сва мучења која је Гестапо успео да смисли а да никога није одао. Није признао ни како је открио најстроже чуване податке о ракетама типа ''фау'', које је Дража проследио Енглезима. На крају су га голог вукли преко оштрих комада стакла од поломљених флаша и чаша. И његово име нашло се на једном од плаката са списком стрељаних ''присталица Драже Михаиловића''...

Међутим, на суђењу столећа легализација је дефинисана као сарадња са Немцима.

Судија Михајло Ђорђевић је пресудио:

''Оптужени... Глишић Милош... крив је... што је крајем новембра 1941. године... поступајући по наређењу оптуженог Михаиловића, заједно са командантом четничког Пожешког одреда Вучком Игњатовићем, и са целим одредом, легализовао се код Недића, остајући и даље под стварном командом оптуженог Михаиловића, и као такав заједно са Немцима и недићевцима у својству начелника штаба такозване команде Пожешко-ужичких одреда српске оружане силе учествовао у многобројним операцијама за коначно избацивање партизанских снага из Србије''.

Глишићу није допуштено да каже да Немци нису учествовали у тим операцијама и да је поента била управо у томе да преостале партизане савладају јединице састављене од Срба - пошто су Немци за сваког свог погинулог војника стрељали 100 српских таоца.

Међутим, суд није улазио у суштину ове приче, као ни потоња историја.

Мајору Милошу Глишићу дозвољено је на суђењу столећа да у завршној речи говори без ограничења. Зато су његове речи о Маутхаузену скриване од јавности више од пола века:

''Целом свету позната је ноторна чињеница да су Немци тамо слали само своје непријатеље. И заиста, ја сам често зажалио што нисам онда стрељан, што нисам прошао кроз димњак крематоријума...

На завршну реч државног тужиоца, да су многи мртви четници били у заблуди, јер су веровали да су били правилно вођени, са своје стране додајем - да су многи од њих долазили после мене у конц логор и тамо оставили своје животе, па ето њих војни тужилац не оптужује, он их извињава, али зато нас оптужује које су Немци без своје заслуге оставили на животу, без да на њих баца одговорност коју можда донекле сносе и мртви.

Можда би се из овога могао извући погрешан закључак да се не мере истом мером живи и мртви и да они који су после трогодишњег мучења, ако остану живи, остали су управо само зато јер су криви.

...

Остатак текста у Слободи