Sloboda Online

Пише: Новка Илић

Рада Радосављевић, жена са села, „маскота“ је најпосећенијег музеја у Србији. Живим, аутентичним, изворним говором, посетиоцима дочарава живот и обичаје српског породичног живота са краја деветнаестог и почетка двадесетог века

„Налазите се у Главној кући музеја „Старо село“ у Сирогојну, и овде видите неколико кућевних предмета.Ено, у углу буца за воду, жене су некад биле задужене у њима да доносе воду, а извори су били удаљени од куће километар- два, све је зависило како ком домаћину је било близу, или далеко извориште. Ако је била нека „вуча“ женама се олакшавало, вода је довучена до куће, а ако је нема, жене су буце носиле на рамену, углавном две на обрамачи. Видите овде поред зида троножац где су укућани седели, а овај ниски астал се зове синија, ту су сви седали да ручају. Јели су из једне ћасе са дрвеним кашикама, прво су јели мушкарци, па жене, и на крају деца. Ево и клупа за седење, увече после вечере, уз осветљење са луча, ту се одмарало. Преко клупе се стави вуна и жене се ту „поређају“, па онда уз разговор плету, преду, и то је био њихов одмор после дневних тешких послова. А горе, погледајте, то је долап, као што сада имамо висеће кухиње, и на долапу су поређани судови. Није их некада било много, али није више ни требало. Рекох вам, јело се из једне заједничке ћасе, све је то било скромно, али здраво, и весело...

„Е, са ове стране видите наћвар за брашно, карлице за млеко, хлебар, сито, сланицу за со, и лопаре где се натирала погача, па се стави у црепуљу под сач, и ту се пече. Више се јела проја него погача, погача се често чувала кад долазе гости, кад је крсна слава, кад је крштење, и просидба, то је било као што сада, кад нешто славимо, ми направимо торту…. Ту је и пржун за кафу, ступа за жито, а горе на вериге се качи бакрач…..“

Овако прича домаћица Радмила Радосављевић из села Сиргојно, која већ десетак година ради као сарадник у јединственом српском музеју на отвореном, „Старо село“ у златиборском селу Сирогојну. Бака Раду која је зашла у осму деценију живота зову и „кустос из народа“. Она сачека посетиоце музеја који долазе из целе Србије, али и из иностранства, и прича о животу некада, о томе како се живело у Србији у традиционалним породичним задругама, који обичаји су владали, каква је била подела рада, шта је једна стра српска кућа имала у својој унутрашњости…

Откуда овде бака Рада, жена са села која од образовања има осам разреда основне школе, откуда она у улози кустоса, поред толико запослених, образованих кустоса, етнолога у музеју? Откуда та јединствена улога обичне жене са села у најпосећенијем музеју у Србији?

„Ја сам рођена у једној овакој кући у Сиоргојну, моји деда и отац су правили дрвене судове, буце, каце, и то су продавали на вашарима. Моја мајка ми је много причала о обичајима, а у кући мојих родитеља сви ти обичаји су се дуго задржали. Док је моја мајка била жива, она је понекада долазила у овај музеј када је отворен и дуго разговарала са тадашњим кустосима, објашњавала им за шта се користи који предмет, и оно што они нису прочитали у књигама, сазнавали су од ње. Знам и запамтила сам да се много водило рачуна да се у кући поштује домаћин, и само домаћин је имао новчаник , он је“заповедо“ шта треба да се ради током дана, од јутра до смркавања… Ето, имала сам искуство таквог живота у кући где сам рођена, а затим сам се удала овде у исто село, у породичну задругу са 18 чланова. И у тој кући се знао сваки ред, било је пуно рада, али све уз песму и добро расположење. Упамтила сам скоро све детаље тих обичаја, па их ја сад причам овде у главној музејској кући, „описујем“ посетиоцима…“

Бака Рада долази скоро сваки дан „ на посао“, на улазу у музејски комплекс сачека госте, и онда почиње причу. И млади и стари са задовољством и великом пажњом случају „кустоса из народа“. Посебно је занимљиво када долазе екскурзије. Она бака Рада има „пуне руке посла“.Шта је питају српски основци и средњошколци?

„Па многе ствари ме питају, као да сам ја нека учитељица. И ја им одговарам. Ђаке интересује како су то некад јели из једне ћасе сви, где су сви спавали, где су се купали. Питају ме, шта су радила мушка деца у кући, а шта женска. Ја им објашњавам да су синови кад се роде, и мало порасту, гледали шта у кући ради деда, шта ради отац, девојчице су училе да преду, чешљају вуну… тако је то онда било. На свако њихово питање, ја знам да одговорим, ја нисам писмена као што су ови кустоси, али ја имам искуство живота у оваквој кући –брвнари. Разна питања мени постављају, али ја богме знам да одговорим на свако. И кад су у питању старији посетиоци, и њих интересује стари породични живот,неки се сете како су живели као деца, па им буде болно што је све нестало, а постоји сам овде у музеју кроз ове предмете и моју причу. Има и неких смешних ситуација, ја овим ђачким екскурзијама објашњавам како је у старим српским кућама – брвнарама живело по двадесет- тридесет чељади, било је доста јетрви и девера, доста се деце рађало, а њима све то чудно, па питају где су сви спавали, ја покажем, на горњем делу куће, попењу се мердевинама, понесу луч, и после буде мркли мрак, па им кажем, ето морало је да се рађа доста деце, а ђаци се смеју тој мојој причи… и увек им понављам, све се онда радило у срећи и весељу…“

Далеких седамдесетих, када је музеј „Старо село“ отворен у Сиоргојну, повремено је Радина мајка Даринка долазила и госитма представљала народне обичаје. Она је ту поред самог музеја чувала овце, прела, плела, и кустоси су је запазили. После 2003. године када је Даринка умрла, Рада је преузела њен посао. Ерском природном бистрином, речитошћу, искуством и једноставним народним, али врло сликовитим говором Рада се брзо „снашла“ на послу. Каже, врло је задовољна:

„Ја сам задовољна, волим да све објасним. Као да сам на неком испиту, ја само одговарам, а највише ме обрадује кад ми нека група посетилаца, кад све моје испричам, запљеска. Кажу, сналазим се ко да сам завршила велике школе. А, ја мислим да је највећа и најважнија школа - живот. Ја често обучем и народну ношњу па тако причам, причам… а ових тридесетак запослених у музеју, сви су према мени пажљиви, зову ме бако, бакице, нано, и ја им дођем као музејска домаћица. А кад у току дана завршим овде посао, ја се враћам мојој кући, ту ме чекају муж, два сина, снахе, унуци, сви живимо заједно, и одлично се слажемо. Мене питају, докле ћу ја овде радити, ја не могу то да одредим, ако ја ово добро радим, ја ћу овде остати што дуже могу..“

О овој једноставној жени са села запослени у музеју имају само речи хвале. Пријатна је, пажљива према људима, у музеју је права атракција, каже директорка Бојана Богдановић, кустос:

„Бака Рада је наш дугогодишњи верни сарадник, ми се интерно шалимо да је она маскота нашег музеја, већ се надалеко чуло о њој, и гости који први пут долазе овде, питају где је та домаћица музеја, где је тај кустос из народа. Она је врло интересантна особа, на један жив начин препричава живот у српском селу са почетка двадесетог века. С обзиром да је музеј на отвореном “Старо село“ у Сирогојну један од најпосећенијих музеја у Србији, просто се наметнула потреба да госте прима неко поред професионалних кустоса, и онда смо се досетили , и позвали бака Раду, да она буде овде и Главној кући домаћица и дочекује госте, и да на један аутентичан начин објасни обичаје, покућство, живот тога доба. Ми смо врло задовољни бака Радом и надам се да ће наша сарадња трајати још дуго. Јер, мало је оних људи у Србији, па и овде, који су задржали сликовит, изворни говор свога краја, и то посетиоце страшно привлачи. Бака Рада нам је десна рука, кад заврши свој посао „кустоса“, а пре него што пође у своје домаћинство, она погледа наше цветњаке, исприча нам неки нови рецепт за старо српско јело, а ако види некога од нас уморног, нерасположеног, својом мудрошћу и духом, брзо „поправи „ситуацију…“

...

Остатак текста у Слободи.