Sloboda Online

Пишу: Бранко Вучковић

Тимочка крајина је још у време Римског царства била крајина јер је моћни Дунав и тада био граница преко које су се гледале римске легије и варварске хорде. Крајем III и почетком IV века, када је Римско царство увелико прешло свој зенит, економска и политичка моћ из Рима се селила у балканске провинције.

На простору данашње Србије рођено је 17 римских царева, а најпознатији међу њима, Константин Велики и Галерије, рођени у Нишу и поред Зајечара, донели су паганском царству прва два едикта о толеранцији хришћанске вере. Едикт који је Константин Велики обнародовао у Милану 313. године, такозвани Милански, сматра се темељем европског хришћанства.

Седамнаест векова касније, путник намерник који се запути трагом римских императора или путем вина на просторима Тимочке крајине, стиже до Felix Ромулијане и Рајачких пимница, централних тачака историјске римске баштине и винског туризма овог живописног краја.

Колевка европског хришћанства

На пространом платоу у близини Гамзиграда, окружени зеленим планинама источне Србије, налазе се импресивни остаци некадашње фантастичне царске палате императора Галерија Максимијана, подигнуте у III и IV веку. Галерије је рођен у овом крају, а царску палату подигао је себи и својој мајци Ромули, по којој ју је и назвао.

– Felix Romuliana је најочуванији пример римске дворске архитектуре  окружене снажним бедемима који су штитили град и палату од  упада варвара –  прича Бора Димитријевић, директор Националног музеја Зајечар док показује макету некадашњег велелепног царског комплекса.

Димитријевић са заносом говори о царској палати која је имала подно грејање прекривено раскошним мозаицима, мермерне зидове и носеће стубове, водоводни систем са аквадуктом, фонтанама и јавним чесмама, али и велики храм, терме, хореум...

Ромулијана је данас археолошки потпуно истражена, конзервирана и спремна да се посетиоцима представи у најлепшем светлу, али је ово фантастично место које је 2007. године УНЕСКО ставио на Листу светске културне баштине далеко од туристичког статуса какав би имало да се налази на територији неке европске земље. До овог археолошког бисера скоро да нема путоказа, ако се изузму онај на ауто путу Београд – Ниш код Параћина и други на скретању са пута Параћин – Зајечар код Гамзиграда. Одатле па до 90 километара удаљеног Зајечара, ниједног знака који би путника подсетио да се налази у близини једне од најочуванијих царских палата Римске империје. Ромулијане још увек скоро да и нема у каталозима великих туристичких агенција, а и да је има, до ње би се тешко стизало јер ће већина путева у овом крају, па и они који воде до Ромулијане, у најмању руку растужити возаче.

Ако је за утеху, пут Параћин – Зајечар који пролази кроз живописне пределе источне Србије се реконструише, исправљају кривине, поправљају мостови, проширују коловозне траке, па ће вероватно и Ромулијана ускоро бити „ближа“ туристима.

У вину је историја

Једна латинска пословица каже да је у води лако потонути, а у вину још лакше. Оне који дођу у Ромулијану опиће нектар историје и енергија времена, а ако се после Ромулијане одлуче на пут вина према Рајачким пимницама у потрази за истином, суочиће се са истим саобраћајним проблемима, уским, дотрајалим и необележеним путевима.

Ипак, на предлог Владе Пауновића, директора Радио телевизије Зајечар, крећемо ка централној тачки винског туризма у Хајдук Вељковој крајини и после скоро два сата вожње, преко Салаша, Тамнича и Брусника стижемо до Рајца где нас дочекује Драган Драгомировић, винар и виноградар и води својој кући у селу Црномасница на самој граници са Бугарском. Са друге стране границе је село, а нешто даље Видин.

Драгомировић је млад човек који са породицом живи у овом живописном селу окруженом виноградима. Село има око 100 домаћинстава од којих се шездесетак бави виноградарством .

Наш домаћин каже да већина људи живи од виноградарства и воћарства. Мештани имају мало свиња и оваца, а у целом селу има само једна крава.

– Због тога купујемо млеко, а продајемо вино – каже Драгомировић.

Он има 1,5 хектар винограда у коме узгаја мерлот, гаме, вранац, совињон, смедеревку, мускат и прокупац. Годишње произведе око 4.000 литара белог и црвеног вина, а део грожђа продаје.

– Цена грожђа је два килограма за евро, па пошто немам довољно судова део рода продајем откупљивачима – прича Драгомировић.

Поред њега, у овом селу има још много виноградара и винара, а међу најпознатијима су Зоран Антонић, Ненад Сиротовић, Драган Радуловић и Радиша Шћепановић.

У селу које има амбуланту, продавницу и основну школу, у слози живе Срби и Власи, а једино се деле по политичким опредељењима, али нема острашћености. Пије се вино и бистри светска и домаћа политика, упоређује стање у Србији и у Бугарској.

– Иако је Бугарска од прошле године у Европској унији, ми смо за њих још увек запад, али не само по географском положају већ и по стандарду –  каже наш домаћин.

Мештани Црномаснице нам причају да је њихово село „на крају света“ уочи петооктобарских промена посетио и Зоран Ђинђић, лидер тадашњег ДОС-а. Кажу да је то био необичан догађај, по томе што је много људи желело да га види, али полиција није дозволила мештанима околних села да дођу у Црномасницу.

Ђинђић је кажу био одушевљен људима и природним лепотама овог села  па им је касније, када је постао премијер, издејствовао донацију Норвешке за обнову дотрајалог водовода. У центру села постоји споменик захвалности доктору Аци Тодоровићу за изградњу првог водовода 1928. године, на коме је 2001. године додата и плоча са изразима захвалности Амбасади Норвешке и амбасадору Ханс Оли Устраду за помоћ приликом реконструкције и проширења водоводне мреже.

...

Остатак текста у Слободи